Како су се Славка и Миодраг заљубили једно у друго 1947. године

Она је имала 11, он 14 година када су се први пут срели. Заједно су се играли током рата, јер је бака Славка са мајком у Мачву избегла из Славоније.

Потом се вратила у завичај, да би 1947. поново дошла у Баново Поље да обиђе гробове браће и оца који су страдали у рату. Тада је видела свекрву, која је, одушевљена будућом снахом, пресудно утицала на сина.

„Рекла је: 'Мијо, каква је Славка! Баш ми се свиђа! И тако је овај одједном, хоће да иде мојој кући, да моју мајку пита. Ја кажем: 'Не можеш ти мене добити!'“, прича Славка Танасић.

Миодраг Танасић каже да Славки није ни могао да приђе.

„Она је била детињаста, а и мајка њена је била таква да је строго водила рачуна“, додаје Миодраг.

После 70 година са радошћу причају о преговорима и свадби, која је трајала три дана. Кажу да су у животу успели јер су само о слози и о напретку мислили.

„Није ме никад изгрдио, такав је, а и ја сам поступала како треба, децу смо изродили и само на то мислили и задовољна сам“, поносно истиче Славка.

И Миодраг је сагласан.

„То је најважније у животу! Ако нисмо сложни, нема ту куће, ако се не договарамо! Нема да неко нешто кријући уради и хвала Богу да је тако. Зато кажем да сам презадовољан“, истиче времешни Миодраг.

Поштовање и истинска љубав нане Славке и деда Мије инспирација су за још три генерације у породици.

„Да идемо њиховим стопама, и ја сам се удала после средње школе из љубави и то је најбољи рецепт за брак“, сматра снаха-унука Роса Танасић.

Иако се приближавају стотој, живахни Танасићи имају још много жеља, а највећа је да им се у дворишту чешће окупљају деца, две кћерке и син и седам парова унучади који су им подарили деветоро праунучади.