Сваки пас би требало да зна макар основе псећег бонтона

До пре годину дана сваки прелазак улице за Весну је био ризичан. Онда је, захваљујући донацији грађана, добила Астора – првог сертификованог пса водича у Србији. Од тада овај лабрадор-ретривер има веома одговоран задатак – брине о животу своје власнице.

„Прво сам тај пролаз, ви са белим штапом то морате да нађете, ви морате да опипате и онда тај штап буде овако огуљен. Ви то морате да тражите, да се склањате ако ходате у гужви, онда вас људи не виде, људи сада више ходају и имају испред себе мобилне телефоне, тако да људи не гледају где иначе иду, а пас водич то ради уместо вас“, истиче Весна Несторовић.

„Он се не бави тиме да гледа да ли ће мени неко да приђе или не, он ради најодговорнији посао, он гледа уместо мене, прелази улицу, размишља о свему, јер имамо прелазе где немамо семафоре, где нема означених зебри, он је тако дресиран. И ради још један посао који нема цену, он је мој највећи пријатељ.“

Како би се могла у потпуности ослонити на њега, Астор је морао да прође веома захтевну трогодишњу обуку у иностранству, јер у Србији не постоји центар за обуку паса водича. Због тога цена овог пса достиже и до 15 хиљада евра.

„Специфично за те псе је да постоје посебни полигони на којима ти пси савлађују препреке које би могли да нађу у неким реалним ситуацијама. Следи и обука у реалним ситуацијама, значи на улици, а када прође обука када се сам корисник тј. потенцијални власник и корисник таквог обученог пса јави, такав пас са корисником мора проћи још обуку, односно навикавање тог пса и корисника једног на другог, да се уствари види да ли су компатибилни, односно, да ли тај пас одговара своме кориснику“, објашњава Дарко Дробњак из Кинолошке академије.

Сложену обуку пролазе и службени пси, који се користе у војсци или полицији. Зато рад са њима почиње још док су штенад. По правилу, службени пас не може да буде било које расе.

„Оно што се најчешће користи јесу немачки овчар, белгијски овчари-малиное, лабрадор ретривер, такође.“

„Њух је најбитнији од тога, значи да пас има нагон за тражењем предемета, а ви то кроз игру са својим псом можете урадити. Да ваш пас тражи своју лоптицу, играчку. Дакле, он држи у устима оставља свој мирис и ви једног тренутка оставите било где, иза намештаја, фотеље, он је једноставно тражи и кад је нађе, ви му дате награду у виду хране, било чега“, каже дресер Бобан Пјевчевић.

Пси водичи и службени пси, нису једини који се обучавају. Нешто лакшу обуку требало би да прође сваки пас који има власника, сматрају ветеринари. Зато су основне вежбе послушности домаћи задатак како за власнике тако и за псе.

„Основне команде послушности, то је пре свега вођење пса на повоцу, да пас иде са леве стране буквално прати вашу леву ногу. Ако ви станете, он стане, ако се дуже од тога стоји, он седне. Не сме да иде испред вас, иза вас или да побегне од вас“, додаје Пјевчевић.

„Ако је само послушност пса у питању, има команда место-седи, седи-чекај, место, место-чекај, то је да пас легне и чека, да у том лежећем положају чека до опозива на команду власника. Тог тренутка може да прође пас или мачка, он не треба да констатује, гледа у власника и чека команду дођи.“

Зато што јој је пас велик и тешко је владати њим, Анђела је одлучила да га научи лепом понашању.

„Научио је да седне, да легне, да на пример дође када га пустимо, да да шапу и да лаје кад му дамо команду“, задовољно прича Анђела Милојевић.

Да сав труд не би пао у воду, једном научено понашање мора увек да се примењује, саветују они који се баве животињама.

„Оно што власници греше јесте да своје кућне љубимце доста размазе, условно речено, у смислу да им у неким приликама нешто дозволе, а у неким приликама нешто забране. Код пса то само ствара конфузију“, каже Дарко Дробњак.

Неспоразум може да настане чак и ако је пас савладао све задатке. Довољно је само да власник прескочи најважнију лекцију – лекцију одговорности. Уз добро васпитаног пса мора да иде и одговоран власник.