Портрети Мајкла Џозефа, живот препун контраста

Џозеф је први пут фотографисао путника у Лас Вегасу док је радио на уличном пројекту 2011. године. Тада је приметио ауто-стопера и затражио од таксисте да стане како би га снимио.

„Имао је интересантну тетоважу сидра на лицу и веома необичан изглед за једног стопера“, рекао је Џозеф Си-Ен-Ену. „Провео сам 20-30 минута са њим, али никада нисам сазнао његову причу“.

Пошто се вратио кући са путовања, фотографија стопера издвојила се у односу на остале. Наставио је са фотографисањем живота на улицама и у Портланду је упознао путника који је знао мушкарца са тетоважом сидра.

„Помислио сам како је необично што зна овог 'типа'“, рекао је Џозеф. „Испричао ми је да се (мушкарац са тетоважом) зове Дики и да има налог на Фејсбуку“.

У Њу Орлеансу, Џозеф је упознао другог путника који је познавао Дикија који се тада већ представљао као Наклс. Управо у Њу Орлеансу Џозеф је упознао културу путника који се возе возовима, стопирају, друже, разилазе и опет проналазе.

Тада је почео да ради на серији портрета "Lost and found" (Изгубљено и нађено).

Три године пошто је први пут срео Наклса, налетео је на њега опет на железничкој станици у Чикагу. Џозеф га је одмах препознао због несвакидашње тетоваже и тада сазнао и нешто више о његовом животу, а када су се опет видели у Њујорку, Наклс га је упознао и са другим путницима.

Џозеф за све путнике које је фотографисао каже да су им приче различите. Неки беже од болне прошлости, други само трагају за друштвом у које ће се уклопити. Иако многи делују грубо и опасно, Џозеф каже да су неки од њих најнежнији и најинтелигентнији људи које је упознао.

„Једна девојка је била ђак генерације. Испричала ми је да није имала пријатеље све док није почела да путује. Нико је није разумео и све јој је било досадно. Желела је да оде у шуму и пешачи“, испричао је Џозеф. „Сада, та иста девојка планира да оде на колеџ и постане учитељица“.

Ускакање у воз у покрету не само да је нелегално већ је и опасно. Многи путници које је Џозеф упознао тај осећај пореде са осећајем након коришћења марихуане, а вожњу са зависношћу.

„Откривају нова места стално. Видели су делове земље које ми никада нећемо видети. Одлазак на нова места и упознавање нових људи их опија. Постоји неки осећај слободе у свему томе“, испричао је фотограф Си-Ен-Ену.

Каже да путници живе по принципу „Око за око, зуб за зуб“. „Ако их третирате са нежношћу, тако ће вам и вратити“.

Пошто је развио широку мрежу путника и пошто се сви знају, упознавање нових је сада лакше. „Знају да могу да буду опуштени са мном. Генерално, они су неочекивано отворени људи“.

Џозефови портрети рађени су у црно-белој техници са путником који стоји испред једноставне позадине и сви имају осећај безвременог.

„Постоји нешто у њима што привлачи пажњу и тера гледаоца да обрати пажњу на особу“, каже фотограф. „Желео сам да гледаоци виде лице и особу. Сви имају тај истрошени изглед а црно-бела фотографија то наглашава“.

Живот на путу има цену. Уз слободу коју пружа ту су и дрога и алкохол. Многи путници су млади и први пут су напустили родитељски дом и многи се, када после толико путовања коначно стану, осећају изгубљено.

„Постоје они који на почетку путовања нису били изгубљени али који се осећају изгубљено на крају“, истакао је Џозеф. Други су срећнији далеко од модерног друштва.

„Не треба их жалити нити од њих правити романтичне хероје“, закључује Џозеф. „То су људи који живе негде између“.