„Професионални ударач“

Мики Цурутањи из Токија, јављају јапански медији, дошла је до те суме тако што је у периоду од четири године инсценирала 11 сабраћајки, сваки пут захтевајући од осигуравајућих компанија да јој надокнаде новчани губитак проузрокован одсуством са посла због опоравка од повреда.

Тај губитак је, међутим, био фиктиван, јер она није била запослена, већ је осигуравајућим компанијама на увид подносила фалсификовану радну књижицу и пореске пријаве.

Превара је откривена истрагом која је уследила након што је Цурутањи од једне осигуравајуће фирме успела да наплати нешто више од 10.000 евра за изрежирану несрећу која се десила у јапанској престоници у јуну прошле године.

У саопштењу медијима, токијска полиција је ову жену назвала „ударачем“. То је колоквијални израз за криминалце који покушавају да се нелегално докопају новца тако што телом или возилом намерно ударе у аутомобиле и потом наплате одштету за наводно претрпљене повреде и душевни бол, за материјалну штету на сопственом возилу или за наводни губитак прихода настао због немогућности да се обавља нека радна делатност.

Са десетак инсценираних саобраћајки у својој криминалној биографији, Цурутањи је, може се рећи, професионални ударач, само што њена мета нису људи од крви и меса, па ни вреће песка, већ возила од метала и стакла.

Изнуђивање „вансудског поравнања“

„Удар“ има различите форме и жртва не мора увек да буде осигуравајућа компанија.

Рецимо, честа је варијанта у којој „ударач“ на лицу места покушава да убеди неког возача да му плати надокнаду за материјалну штету или повреду коју је наводно претрпео, плашећи га да ће, у случају да полиција буде позвана и случај доспе на суд, цифра за одштету бити много већа од суме коју он тражи.

Дешава се и да „ударач“, сам или у сарадњи са неким, просто, агресивним говором и понашањем застраши возача, односно, физичком претњом га присили да отвори новчаник.

Врста одштете коју „ударачи“ притом настоје да изнуде је такође разноврсна. Има оних који тврде да су због (инсценираног) судара унутар свог возила испустили и поломили неку скупоцену ствар, попут компјутера или навигационог уређаја, па од жртве траже одштету за поправку или куповину те ствари.

Неки, користећи већ делимично оштећено возило, окрзну аутомобил другог возача и онда од њега захтевају да сместа исплати суму која би покрила трошкове оправке шасије.

Много је оних који се баце на хаубу или проклизају мотоциклом и одглуме повреду, па затраже моменталну исплату надокнаде за лечење и претрпљени страх, као једну врсту вансудског поравнања.

Забележени су и случајеви где би „ударач“ само закачио ретровизор или ударио у отворена врата возила и изнудио неку мању суму за лаку повреду коју је наводно претрпео, али би се притом докопао личних података возача и касније наставио да му изнуђује новац и драгоцености под изговором да му се стање погоршало и да му је потребно дуже лечење.

„Ударање“ као породична мануфактура

Најпознатији „ударачи“ у историји Јапана, међутим, нису млађи мафијашки приправници па ни прекаљени гангстери, већ четворочлана породица пореклом са острва Шикоку, која је средином шездесетих година новац успешно изнудила у чак 69 случајева широм земље.

Нажалост, реч је о родитељима који су безобзирно и ефикасно користили своје двоје мале деце да инсценирају несреће и одглуме породичну трагедију. То су чинили углавном по сценарију у којем би старије дете, тада дечак од 10 година, лактом ударило у аутомобил у присуству мајке која је наручју држала још једно, мање дете.

Када би оба детета заплакала, појавио би се отац, ратни инвалид, који би глумећи страх и бес извршио притисак на возача да плати одштету како би избегао судски процес.

Отац је сину понекад давао и витаминске инјекције како би симулирао подливе наводно проузроковане ударом возила.

Судбина тог детета постала је основа за филм Дечак, снимљен 1969. године, који је један од два јапанска кинематографска остварења која су у потпуности посвећена „ударачима“.

„Ударачи“, наравно, нису само јапански феномен, већ постоје на свим меридијанима. Последњих година, када је најмногољуднији континент у питању, интернет је преплављен снимцима смешних, неуспешних покушаја „ударача“ оба пола и најразличитијих узраста из Јужне Кореје, Кине и југоисточне Азије.