За хамбургере се треба захвалити Монголима

Крајем 12. века Џингис-кан је ујединио монголска племена, па је отада његова коњаничка хорда утеривала страх у кости свим војскама са којима се сукобила.

„Монголски ратници имају два велика проблема. У степи нема много хране, а ни дрвећа помоћу којих може да се спреми“, каже писац и историчар хране Ендрју Смит.

Недостатак дивљачи и могућности да је спреме натерали су Монголе да смисле генијалан помоћни план, и смислили су – месо испод седла.

„Постојала су два разлога за то. Прво, носили су храну са собом. Друго, знали су да ће док јашу месо омекшати сталним ударањем од седло. Почели су да такво месо доносе на запад“, објашњава Сајмон Маџумдар.

Према његовим речима, почела је припрема таквог меса у тадашњој Русији и немачким државама.

„У Русији је почео да се припрема тартар-бифтек, а у северним немачким државама и Хамбургу сервирали би хамбург-стек. Временом је бројна емиграција у САД наставила ту традицију и полако је у Њујорку почела да се сервира шницла у хамбург-стилу“, истиче Сајмон.

Касније, двадесетих година прошлог века месо је коначно почело да се ставља у земичке. 

На вашарима и великим окупљањима почело је да се сервира месо у хлебу јер је било далеко практичније него на тањирима.

„На таквим окупљањима може случајно да настане потпуно ново јело“, додаје Сајмон.

Хамбургер убрзо постаје народна храна. „Када је сиромаштво веома распрострањено, као што је то био случај за време Велике депресије, народ не може да приушти скупе састојке. Тада храна попут хамбургера постаје веома популарна“, каже историчар Ендрју Кој.

Педесетих година је почео тренд који и данас траје. Живи се брзо и у покрету, а популарност хамбургера отада само расте.