Откривенa подморница – носач авиона, јапанско ратно чудо!

Амерички научници случајно су, у близини обале Хаваја, открили јапанску подморницу из Другог светског рата, технолошко чудо тог доба, која је требало да учествује у нападу на Панамски канал, а завршила је на дну Пацифика пошто су је потопиле америчке снаге.

Подморница класе „сен-току“, дугачка 122 метра, међу највећим подморницама које су икада изграђене пре појаве нуклеарних, откривена је у августу у близини југозападне обале острва Оаху на дубини од 701 метар, а од 1946. води се као нестала, саопштили су научници Хавајског универзитета у Манои.

Подморница „И-400“ и друга „И-401“, која је пронађена близу Оахуа 2005, могле су да пређу један и по пут око света без доливања горива, пренео је Ројтерс.

Америчка морнарица је заробила пет јапанских подморница, међу којима „И-400“ на крају Другог светског рата и пребацила их у Перл Харбур ради инспекције, саопштили су јуче научници.

Снаге САД су потопиле подморнице и тврдиле су да немају никакве информације о њиховој тачној локацији у очигледном покушају да спрече да технологија доспе у руке Совјетског Савеза, који је захтевао да подморнице буду враћене у Јапан.

Откриће „И-400“ је објављено у понедељак, пошто је америчка Национална океанска и атмосферска управа НОАА, која је учествовала у проналажењу подморнице, своја открића поделила са Стејт департментом и јапанским владиним званичницима, навели су истраживачи.

Историјат јапанског ратног технолошког чуда

Последњих месеци Другог светског рата, Јапан је учинио и последњи напор да рат пресели на америчко тло својим тајним оружјем, подморницом - носачем авиона „И-400“.

Идеја о подморници која носи авионе није била потпуно нова - Немци, Французи и Британци експериментисали су са својим идејама још од краја Првог светског рата.

У почетку, ове подморнице су носиле авионе на отвореним деловима својих палуба, и, самим тим, нису могле да зароне док авион не одлети. Каснији модели су били опремљени заптивеним хангарима или су носили авионе у деловима.

Летелице су коришћене за извиђачке задатке и контролу ватре оружја са подморнице.

Првих месеци рата, јапанска флота се много ослањала на подморнице. А успешан напад на Орегон од стране „И-25“ 1942. године, показао је да та подводна пловила могу неопажено проћи кроз линије америчке морнарице, за разлику од бродова.

Адмирал Исороку Јамамото, командант јапанске комбиноване флоте, изумео је јуришну подморницу великог домета, са могућностима тактичких напада из ваздуха.

Нова „И-400 сен-току“ класа је дизајнирана и направљена тако да може да носи бомбардере уместо лаких извиђачких летелица - оружје које ће изводити хируршки прецизне нападе и ширити страх међу становништвом САД.

Градња је почела у јануару 1943. године као велика војна тајна. Оригинални план је предвиђао да се направи 18 подморница, али је касније тај број преполовљен на девет, након Јамамотове смрти у априлу 1943.

Свака подморница је могла да понесе три бомбардера, што је значило да је имала велики хангар. Да би се спречило да тај додатни товар преврне подморницу, развијен је труп у облику два цилиндра.

Крајњи производ је имао 122 метра, и покретали су га дизел мотори укупне снаге 7.770 коњских снага, односно четири мотора од по 2.400 кс. Њен радијус кретања је био двоструко већи од највећег у то време.

Наоружање је подразумевало топ од 140 милиметара на палуби, четири противавионска митраљеза и осам торпедних цеви, пречника 53 цм.

Изградња само пет подморница је започета, а прва комплетирана је испловила у децембру 1944. године. Још две су изашле из погона пре краја рата, споменуте „И-401“, и „И-402“.