Љубитељи „Заставе“ у Крагујевцу

Национални олдтајмери, тркачки аутомобили, прерађени, утегнути, дотерани, блистају као момци у најбољим годинама. Са „фићом“ је почео развој домаће аутоиндрустије и, иако се готово три деценије не призводи, најбројнији је на оваквим окуљањима.

Дарко Вучковић из Ужица, „фићу“ је наследио од деде, направио од њега кабриолет и користи га за вожњу током летњих месеци. Захваљујући атрактивном изгледу свог љубимца, упознао је и садашњу девојку, Милицу Јевтовић.

Заједно одржавају свог четвороточкаша, путују на окупљања и сајмове и задовољно кажу, да им је љубав према том ауту донела љубав и срећу у којој заједно уживају.

Иначе, 1953. године, када је крагујевачка фабрика купила од италијанског „Фијата“ лиценцу за производњу легендарног „фиће“, у граду су постојала само два аутомобила.

После „фиће национале“, дошао је „тристаћ“, па „кец“, „осмица“, „југо“ и „флорида“. Домаћа аутоиндистрија је цветала, у „Застави“ радило 53.000 људи, а град је добио епитет српског Детроита.

Крагујевачка фабрика произвела је више од четири милиона аутомобила, који су се извозили широм света, од Америке до Египта. Рекордна је била 1989. година, када је са производних трака сишло близу 200.000 возила.

Велики број „Заставиних“ возила и данас језди српским и светским друмовима. Власници љубоморно чувају рецепт њихове дуговечности. Са „Заставом“ нема проблема, кажу, лако се поправља и одржава.

Ненад Вукојчић, поносно истиче да свог „кеца“ „не бе мењао ни за шта“. Добро иде и никада га није оставио на путу, делови за њега лако се налазе и јефтини су, за разлику од страних возила.

Последњи „стојадин“, са производних трака сишао је пре пет година. Крагујевачка фабрика аутомобила, до краја године одлази у стечај. 

Али љубав према националној класи остаје. За њене заљубљенике то су аутомобили који се и воле и возе.