Takovska 10: Iran na ivici – dogovor ili udar, obe opcije realne

Dok traju osetljivi razgovori između Sjedinjenih Američkih Država i Irana, pitanje je da li diplomatija kupuje vreme ili samo odlaže neizbežan sukob. U senci nuklearnog programa, protesta Iranaca zbog pada društvenog standarda i ambicija opozicije i sina bivšeg šaha, svet već procenjuje domet moguće eskalacije - od Izraela do širih globalnih odnosa u koje su uključene Rusija i Kina.

Vanredni profesor Fakulteta bezbednosti Vladimir Ajzenhamer ocenjuje da mogućnost američkog napada na Iran postoji, ali da nije izvesna. Konačna odluka, kako ističe, zavisiće pre svega od ishoda pregovora koji se vode u Omanu, ali i od političkih pritisaka koji dolaze iz Izraela, naročito uoči posete izraelskog premijera Benjamina Netanjahua Vašingtonu.

Prema Ajzenhamerovim rečima, američki predsednik Donald Tramp nalazi se između dve suprotstavljene opcije. Sa jedne strane, Iran šalje pomirljive signale Sjedinjenim Državama i pokazuje spremnost za razgovore. Sa druge strane, Izrael insistira da pregovori moraju da obuhvate i iranski balistički program, a ne samo nuklearno pitanje.

"Između ova dva pola Tramp treba da odluči kakva će biti njegova zalivska politika", dodaje Ajzenhamer. 

Iako trenutno postoji prostor za nastavak dijaloga, Ajzenhamer upozorava da iskustva iz bliske prošlosti ne ulivaju potpuno poverenje. Podseća da je i prošlog leta delovalo da pregovori napreduju, ali je situacija ubrzo eskalirala u sukob između Izraela i Irana, uz uključivanje Sjedinjenih Država. Taj period, kako navodi, pokazao je da je prividna spremnost na kompromis bila više politička predstava nego iskrena namera.

"Nalazimo se u situaciji u kojoj pregovori mogu uspeti i sprečiti eskalaciju, ali je takođe moguće da situacija vrlo lako isklizne u pravu krizu", ocenjuje Ajzenhamer.

On ističe da su razgovori u Omanu započeti u relativno dobroj atmosferi, ali bez konkretnih rezultata. Ipak, pozitivnim znakom smatra to što su Sjedinjene Američke Države prihvatile izmeštanje iz Istanbula u Oman, kao i ozbiljnost sastava delegacija sa obe strane.

Sa američke strane učestvovali su specijalni izaslanik SAD za Bliski istok Stiv Vitkof i Džared Kušner, zet predsednika Donalda Trampa, dok je Iran poslao visoke predstavnike bliske vrhu vlasti i bezbednosnim strukturama, među kojima je bio i savetnik vrhovnog verskog lidera, Ali Laridžani.

"Sastav pregovaračkih timova pokazuje da je reč o tvrdim i iskusnim pregovaračima. Džared Kušner je poznat kao neko ko ume da privede dogovore kraju, dok je Stiv Vitkof tvrd prema Iranu, ali ne zagovara vojnu intervenciju. Sa iranske strane u Omanu je bio ministar spoljnih poslova, a ubrzo je stigao i Ali Laridžani, čovek veoma blizak krugovima Revolucionarne garde, savetnik vrhovnog vođe Alija Hamneija i generalni sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost. To jasno govori o ozbiljnosti delegacija i načinu na koji su pregovori strukturirani", objašnjava Ajzenhamer.

Ajzenhamer podseća da je Ali Laridžani i tokom administracije Baraka Obame imao značajnu ulogu u postizanju nuklearnog sporazuma sa Iranom, što ukazuje na kontinuitet i ozbiljnost iranskog pristupa.

Prema njegovim rečima, izbor pregovarača sa obe strane pokazuje da postoji spremnost za dijalog, ali i istrajavanje na čvrstim pozicijama, zbog čega prostor za dogovor i dalje postoji.

Ajzenhamer ocenjuje da su i pregovori i eskalacija podjednako mogući scenariji, te da će naredni potezi ključnih aktera odrediti da li će doći do kompromisa ili do nove krize.

Peović: Američki napad na Iran ne bi bio iznenađenje

Istraživač-saradnik Instituta za evropske studije Srboljub Peović objašnjava da je izbor Omana kao mesta pregovora važan pre svega zbog iranske želje da se izbegne uključivanje trećih strana.

Prema njegovim rečima, Iran nastoji da izbegne format pregovora u kojem bi posrednici, poput Turske ili drugih regionalnih aktera, mogli da deluju kao poluga uticaja Sjedinjenih Država.

"Želja Irana je da nema ovakve treće strane koja bi mogla da služi kao poluga Sjedinjenim Državama i da se pre svega izbegne posredovanje Turske. Iako Teheran ima korektne odnose sa Ankarom, ne želi treću stranu koja bi mogla da utiče na tok i ishod razgovora, zbog čega je Oman prihvatljivija i neutralnija opcija", ističe Peović.

Govoreći o mogućnosti američkog napada na Iran, Peović ocenjuje da takav scenario ne bi bio iznenađenje, jer nijedna strana ne odustaje od svojih ključnih pozicija. Iran je, kako kaže, spreman da pregovara o nuklearnom programu i eventualnom povratku na nivo obogaćivanja uranijuma od 3,67 odsto, ali ne i o balističkom programu koji Teheran smatra osnovom svoje strategije odvraćanja, niti o podršci paradržavnim strukturama kao što su Hezbolah i Huti.

Sa druge strane, upravo na tim pitanjima insistiraju Sjedinjene Države, što otvara dilemu da li bi eventualni sporazum koji ih izostavi bio prihvatljiv za Izrael, koji balistički program Irana i delovanje ovih grupa doživljava kao direktnu bezbednosnu pretnju.

Osvrćući se na proteste u Iranu, Peović smatra da oni više ne predstavljaju relevantan faktor u američkoj politici prema Teheranu. Protesti su, kako navodi, brzo ugušeni, a demonstranti su se našli između izbora između sopstvenog režima i spoljnih aktera poput Sjedinjenih Država i Izraela.

"Veliki je problem za demonstrante što su stavljeni na izbor između sa jedne strane režima vlasti i sa druge strane između Sjedinjenih Država i Izraela, koji su u Iranu omraženi", naglašava Peović.

Radić: Moguća intervencija SAD u Iran – ograničena, precizna i sa jasnim ciljevima

Vojni analitičar Aleksandar Radić ocenjuje da su Sjedinjene Američke Države i njihovi saveznici u ovom trenutku u potpunosti pripremljeni za eventualnu vojnu operaciju protiv Irana. Ona bi, ukoliko do nje dođe, bila vremenski ograničena i usmerena na pažljivo odabrane ciljeve.

Prema njegovim rečima, raspoređeni resursi na terenu ukazuju na sposobnost za brzu i kontrolisanu intervenciju, a ne na dugotrajni rat.

Radić ističe da su američke baze u zalivskim zemljama značajno ojačane, posebno u segmentu protivvazdušne i protivraketne odbrane, kao i da su ključnu ulogu dobile baze u Jordanu i nova infrastruktura u Saudijskoj Arabiji, bliže Crvenom moru. U regionu se, kako navodi, nalazi i borbena grupa nosača aviona "Abraham Linkoln", dok svakodnevno pristižu dodatna pojačanja, uključujući specijalizovane avione za elektronsko izviđanje i ometanje, kao i strateške bombardere.

Prema Radićevoj oceni, analiza kretanja vojnih sredstava poslednjih nedelja ukazuje na pripreme za operaciju većih razmera, ali sa jasno ograničenim trajanjem i obimom. On naglašava da Sjedinjene Države, imajući u vidu iskustva iz Iraka i Avganistana, nisu u poziciji niti imaju interes da uđu u dugotrajan rat bez jasne političke vizije i definisanog krajnjeg cilja.

Govoreći o mogućim ciljevima udara, Radić smatra da bi se eventualna intervencija mogla osloniti na prošlogodišnji model izraelskih napada na Iran – precizne udare na objekte povezane sa nuklearnim programom, pre svega radi političkog opravdanja operacije pred međunarodnom javnošću. On dodaje da je Iran svestan takvog scenarija i da već preduzima mere zaštite infrastrukture.

Međutim, Radić upozorava da bi daleko ozbiljniji signal bila eventualna dejstva usmerena na konkretne ličnosti iz vrha iranskog vojnog i političkog sistema. Podseća da je Izrael u prethodnim operacijama za kratko vreme eliminisao 30 visokih iranskih generala, što ukazuje na model koji bi mogao da se ponovi. U tom kontekstu, ističe da bi takvi udari ukazivali na mnogo širi politički cilj – promenu vlasti u Iranu.

Osvrćući se na poređenje sa ratom u Ukrajini, Radić naglašava da bi eventualna akcija protiv Irana, sa vojno-stručnog stanovišta, predstavljala invaziju, ali bez upotrebe kopnenih snaga. Za razliku od ruskog pristupa u Ukrajini, scenario na Bliskom istoku podrazumevao bi dejstva iz vazdušnog prostora, sa velikih distanci, u uslovima u kojima je iranska protivvazdušna odbrana već znatno oslabljena.

Prema njegovim rečima, upravo ta okolnost daje napadačkoj strani značajnu manevarsku prednost i mogućnost da operaciju sprovede uz minimalne gubitke. Ključno pitanje, međutim, ostaje izbor ciljeva.

Celu emisiju možete pogledati u videu na početku teksta.