Filipini kupili 20 američkih aviona "f-16" – neophodno sredstvo odvraćanja ili nova provokacija protiv Kine

Ministarstvo inostranih poslova SAD, kako javljaju mediji u istočnoj Aziji, odobrilo je prodaju Filipinima vazduhoplovnog paketa koji se sastoji od 20 lovaca-bombardera "F-16" (model "blok 70-72"), više vrsta bombi i protivvavionskih raketa, te rezervnih delova za sumu od 5,6 milijardi dolara.

Ovo je saopšteno samo nekoliko dana nakon posete novog ministra odbrane SAD Pita Hegseta Filipinima, koji je u tamošnjoj prestonici Manili krajem marta izjavio da će Trampova vlada raditi na tome da sa saveznicima ojača moć odvraćanja protiv pretnji kakva je kineska.

Vlada u Manili će verovatno morati da se zaduži kod američkih banaka da bi isplatila pomenutu sumu budući da sama ne raspolaže dovoljnim sredstvima, pišu mediji u mnogoljudnoj ostrvskoj državi.

Filipini kao američka tvrđava za odbranu Tajvana

Mada je istina da Filipini već dve decenije, od povlačenja iz upotrebe zastarelih lovaca "F-5" u 2005. godini, praktično nemaju aparat koji bi poslužio kao glavna udarna pesnica vazduhoplovstva i da ova kupovina u tom smislu predstavlja neophodnu modernizaciju, vojnopolitički komentatori u jugoistočnoj Aziji slažu se u oceni da će ona imati uticaja na bilateralne odnose sa Kinom.

Ovo ne samo stoga što se Manila spori sa Pekingom oko teritorija u Južnom kineskom moru ili stoga što je novi režim predsednika Ferdinanda Markosa mlađeg sklopio dogovor sa Vašingtonom o ustupanju na korišćenje devet baza filipinske vojske, koje će Amerikancima poslužiti da ojačaju vojni štit kojim su opkolili obale Kine.

Naime, razuđena ostrvska država sa 110 miliona stanovnika, Filipini su u proteklih godinu dana došli i u posed dve baterije američkog raketnog sistema Tifon, čiji radari i projektili omogućavaju pokrivanje vazdužnog prostora Tajvana i okoline, ali i ispaljivanje krstarećih raketa "tomahavk" s kojima se mogu vršiti udari po brodovlju i kopnu na daljinama do čak 2.500 kilometara.

Štaviše, velika (periodična) zajednička vežbe američke i filipinske vojske Balikatan prošle godine je održana na krajnjem severu Filipina, nedaleko od Tajvana.

U tom kontekstu, nabavka letelica "F-16" američkog proizvođača "Lokid-Martin" može se protumačiti kao još jedna kockica u mozaiku američke strategije za naoružavanje i integraciju vojnopolitičkih saveznika u istočnoj Aziji u geopolitičke ambicije Vašingtona vezane za podupiranje de fakto nezavisnosti Tajvana od matice Kine i šire, za fizičko suzbijanje radijusa delovanja kineske armije, odnosno, obuzdavanje rasta kineske moći u azijsko-pacifičkom regionu.

Preklapanje interesa Vašingtona i Manile

Filipini, koji su nedavno pazarili deset američkih vojnih helikoptera "blek hok", planiraju krupno ulaganje u modernizaciju armije u visini od oko 33 milijardi dolara u periodu od narednih deset godina, od čega bi bar sedam trebalo da bude utrošeno na nabavku 40 novih vazduhoplova.

SAD, nekada kolonijalni vladar Filipina, a od kraja Drugog svetskog rata njihov politički i ekonomski patron, su u prošlosti, za vreme dvadesetogodišnje vlade diktatora Ferdinanda Markosa starijeg, koristile katoličku državu kao odskočnu dasku za borbu protiv komunizma u Indokini (Vijetnamu, Kambodži i Laosu).

Vlada i vojno rukovodstvo u Manili sada očigledno koriste obnovljeni interes SAD za region jugoistočne Azije, izazvan ekonomskim i vojnim jačanjem Kine, da kroz snaženje vojnopolitičkih i ekonomskih veza sa Vašingtonom učvrste sopstvenu bezbednost i poziciju u teritorijalnom sporu oko atola koji pripadaju lancu ostrva Spratli.

Nesumnjivo je i to da (kao i SAD) Filipinima u tom smislu, odgovara status kvo na Tajvanu, odnosno, situacija u kojoj vlada u Pekingu nema kontrolu nad njim.

Jer, ako bi Tajvan pao pod vlast Komunističke partije Kine i bio fizički reintegrisan u nju, Filipini bi se suočili sa stalnim, krupnim prisustvom Narodnooslobodilačke armije Kine na samo nekoliko desetina kilometara od svojih severnih obala.

Takođe, Tajvan bi funkcionisao kao uporište kineskog vazduhoplovstva i mornarice za dalji upliv u južni Pacifik, odnosno, opkoljavanje Filipina i sa njihove istočne strane.

Filipinska dilema

Markosova vlada, koja je odlučna da zaštiti suverenitet i interese zemlje kroz produbljivanje saradnje sa SAD, dakle, prisiljena je da u izvesnoj meri izađe u susret željama svojih patrona i sponzora u Vašingtonu u vezi Tajvana - želja koje su sigurno ambicioznije i rizičnije od njenih sopstvenih.

Dokle ići u tome i gde je fina linija čijim prelaskom bi Filipini mogli da ozbiljno isporovociraju Peking, te pokrenu nepovoljni razvoj situacije kao što su teške ekonomske sankcije ili čak oružani incidenti je sigurno pitanje o kojem u Manili dosta razmišljaju, ali i oko kojeg se lome koplja.

Naime, kritičari politike naoružavanja ističu da, mada slabija filipinska armija naizgled ostavlja puno prostora Kini da prisvoji sporne teritorije, da su Spratli ostrva relativno sekundarno pitanje za Peking i da su broj i intenzitet incidenata oko njih u kojem učestvuju kineska mornarica, obalska straža i ribari po pravilu manji u situaciji kada je Manila bar donekle vojno udaljena ili rezervisana u svojoj saradnji sa Vašingtonom, nego kada mu se nedvosmisleno i otvoreno približava.

Oni se pribojavaju da će kupovina vazduhoplova "F-16" pokrenuti trku u naoružavanju u jugoistočnoj Aziji. I, nadasve, oni zabrinuto ukazuju na primer Ukrajine kao Vašingtonu podređene države koja je za njegove interese doživela nacionalnu katastrofu - scenario koji njihova država, smatraju oni, mora izbeći.

S druge strane, oni na Filipinima, koji iz gore navedenih strateških razloga podržavaju naoružavanje svoje zemlje, racionalizuju taj čin kao sredstvo odvraćanja i uglavnom tvrde da im ne pada na pamet da uđu ili budu uvučeni u rat - i sam predsednik Markos je u više navrata to izjavljivao.

Za laviranje između dve krajnosti, gubitka suvereniteta nad atolima u Južnom kineskom moru zbog političke i vojne pasivnosti i rata sa Kinom, uključujući tu i učešće u eventualnom sukobu velikih sila oko Tajvana, biće potrebno puno diplomatskog sluha i veštine u upravljanju državom.