Tramp uznemirio Južnu Koreju – hoće li Severnoj Koreji priznati status nuklearne sile

Mada se to čini prostom konstatacijom činjenice da Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK) poseduje nuklearne bojeve glave i rakete koje ih mogu poneti, ta Trampova primedba na Korejskom poluostrvu ima težinu koja dobrano prevazilazi običnu konstataciju.

Ovo zato što je upravo jedan od najvažnih zahteva komunističke vlade u Pjongjangu proteklih godina bilo to da joj bude formalno priznat status nuklearne sile.

To priznanje je bitno jer znači ne samo ravnopravniji položaj u pregovorima sa Vašingtonom i drugim silama, već, mnogo važnije, podrazumeva i njihovo odustajanje od nastojanja da prisile Severnu Koreju da se odrekne svog nuklearnog arsenala.

Priznanje statusa nuklearne sile, potencijalno, u budućnosti može da znači i ukidanje međunarodnih sankcija koje su protiv nje uvedene upravo zbog razvoja termonuklearnih bombi i raketnog naoružanja.

Neformalna izjava koja ima težinu?

Odgovarajući na pitanje novinara u Beloj kući o mogućim spoljnim pretnjama Sjedinjenim Državama neposredno nakon inauguracije, Tramp se prisetio svog prvog mandata i pregovora sa severnokorejskim predsednikom, te rekao da ima puno pretnji, ali da su odnosi sa Severnom Korejom ispali dobro, da se sprijateljio sa njenim liderom Kim Džong Unom i da su se jedan drugome dopali.

"Mislili su da je to ogromna pretnja. On je sada nuklearna sila. Ali, uspeli smo da se složimo. Mislim da će mu biti drago što sam se vratio," izjavio je Tramp.

Te reči deluju relativno neformalno, ali u Južnoj Koreji ih mnogi analitičari ipak doživljavaju kao iskreni izraz onoga što Tramp misli, te ih povezuju sa nedavnom pisanom izjavom Pita Hegseta, kojeg je Tramp predložio za ministra odbrane, podnetom Kongresu, u kojoj je i on Severnu Koreju nazvao nuklearnom silom.

Stav vlade u Seulu je da Severna Koreja, uprkos tome što poseduje nuklearno oružje, nikada ne sme i ne treba da bude priznata za nuklearnu silu.

Njeni zvaničnici ističu da Sporazum o neširenju nuklearnog oružja priznaje samo pet zemalja kao "države sa nuklearnim oružjem": SAD, Rusiju, Veliku Britaniju, Francusku i Kinu. 

I dok su na pitanja domaćih novinara predstavnici južnokorejskog ministarstava odbrane i spoljnih poslova odreagovali na Hegsetovo pisanje i odbacili ga, list Korea herald primećuje da su vladini zvaničnici prema Trampovoj izjavi zauzeli oprezniji i blaži stav, kao i da oni nastoje da umanje njen značaj, tvrdeći da Trampovim rečima ne treba dati previše važnosti jer one, moguće, ne predstavljaju zvaničnu poziciju njegove nove vlade, već neobaveznu izjavu datu u opuštenom stanju odmah nakon inauguracije.

U južnokorejskim medijima može se videti i mišljenje da je prirodno da Tramp koristi za Severnu Koreju izraz "nuklearna sila" u vojnom kontekstu, odnosno, u kontekstu potrebe da se formuliše odbrana u odnosu na pretnju koju predstavljaju njeni vojni potencijali, te da u taj njegov izraz ne treba učitavati političko značenje.

Strah koji ne jenjava

Ipak, južnokorejski novinari ne mogu da u potpunosti obuzdaju strah da bi Tramp, koji čini se oseća izvesnu bliskost prema severnokorejskom lideru, mogao da zaista formalno prizna DNRK kao državu sa nuklearnim oružjem kako bi zauzvrat dobio obećanje da će Pjongjang odustati od daljeg rada na usavršavanju interkontinentalnih raketa koje mogu da dosegnu teritoriju SAD ili od smeštanja nuklearnih projektila na podmornice (koje je teže otkriti od kopnenih lansera i koje mogu da priđu blizu severnoameričkom kontinentu).

Takav ustupak vlade u Pjongjangu bi u bezbednosnom smislu odgovarao Vašingtonu i bio bi nešto što bi Tramp mogao da nazove uspehom i iskoristi za sopstvenu političku reklamu unutar SAD, ali je nešto što bi Seul ostavilo nezaštićenim i politički izolovanim.

Tramp se tokom svog prvog mandata sreo sa liderom Severne Koreje Kim Džong Unom čak tri puta: u Singaporu 2018, Hanoju 2019. i kasnije iste godine u demilitarizovanoj zoni na granici između Severne i Južne Koreje - istorijski događaji koje su svetski mediji "gladno" ispratili, ali koji nisu doveli do konkretnog sporazuma.

Južnokorejski predstavnici bili su izostavljeni iz tih razgovora, što je upravo bilo u skladu sa željama državnog rukovodstva u Pjongjangu, koje je dugo zagovaralo tezu da je vlada u Seulu pijun Vašingtona koji se ni za šta ne pita, te da su za smirivanje situacije i postizanje trajnog mira na Korejskom poluostrvu relevantni samo direktni pregovori Pjongjanga i Vašingtona.

Zato su strepnje političkog vrha u Seulu povodom ponovnog stupanja Trampa na kormilo države sasvim razumljive.