Takovska 10: Dugi dometi rata u Ukrajini

Odobrenje odlazećeg američkog predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džozefa Bajdena da Ukrajina sme da koristi američke "ATAKMS" rakete i njima gađa ciljeve duboko na teritoriji Rusije zagrejala je strahove da bi odgovor Kremlja mogao da se proširi i na druge NATO države.

Istoričar Aleksandar Životić kaže da se radi o intenzivnoj kampanji koja traje od prethodne zime i na obe strane je dala određene rezultate, a koja, zapravo, i nema nužno veze za najavljenom inauguracijom Donalda Trampa kao 47. američkog predsednika i žurbom odlazećeg šefa države Džozeva Bajdena da ubrza stvari na frontu.

"Od polovine novembra na frontu nije moguće voditi borbe na kopnu, tako se i ranije prelazilo na dominantne napade sa distance. Najpre Rusija, a potom i Ukrajina. Ono što ćemo gledati u narednim mesecima jesu napadi sa distance. Neće se naravno zaustaviti borbena dejstva na kopnu, ali će se smanjiti", tvrdi Životić.

Vojni komentator Vlade Radulović navodi da će razvoj situacije mnogo više zavisiti od zime nego od toga šta će se dogoditi posle polaganja Trampove zakletve.

"Postoji jedna predistorija koja se zaboravlja, a to je da je Tramp podelio Ukrajini naoružanje tokom prvog mandata. Bila su tu i dva projekta patrolnih brodova za Ukrajinu. Bilo je stvari koje je Tramp uradio za Kijev, uključujući i uvođenje sankcija Moskvi. Naravno, to je manja snaga oružja nego sada i činjenica je da je Bajdenova administracija uradila više za Ukrajinu, ali nije da ni Tramp nije pomagao", ističe Radulović.

Stručnjak za raketno oružje Savo Ivković smatra da su rakete od početka u igri i da obe strane dejstvuju.

"Dozvola da se koristi 'ATAKMS' u svakom je slučaju značajno povećala sposobnosti Ukrajine da zadaje udare u dubini teritorije Rusije, na daljini i do 300 kilometara", kaže Ivković.

Naglašava da je za Kijev važno i što im je Velika Britanija dozvolila da koriste projektile "storm šedou", ali da one zahtevaju i dejstvo avijacije.

"To je krstareća raketa koja se lansira sa aviona, koji mora da poleti. Ona ima domet do 550 kilometara, ali zavisi od aviona", pojašnjava Ivković. 

Takođe navodi i da Rusija ima raketne sisteme koji sa sobom mogu da nose nuklearnu bojevu glavu.

"Recimo, britanski sistem 'storm šedou' ima konvencionalnu bojevu glavu. Sistem 'ATAKMS' dejstvuje uglavnom protiv tačkastih ciljeva. Ima preciznost gađanja, ali je to klasična bojeva glava. Govoreći o tim sistemima, oni su i dalje konvencionalni", kaže Ivković.

Novinar i fizičar Slobodan Bubnjević objašnjava da nuklearani rat ne bi mogao da bude taktički.

"To znači da bi nuklearna sila svoje bojeve glave manje nuklearne snage mogla da upotrebi na frontu, da joj služi za ubijanje civilnog stanovništva, mada je zavedeno eufemizmom da je u pitanju strateško naoružanje. To su otprilike bombe koje imaju snagu do 10 kilotona, a bomba koja je pala na Hirošimu imala je 15. Šta je taktičko u oružju koje može da ubije više od 100.000 ljudi? Ideja o upotrebi je naivna, i više mi deluje kao propaganda", kaže Bubnjević.

Rusko krckanje "lešnikom" i efekat zastrašivanja

Stručnjak za raketno oružje Savo Ivković objašnjava da je snaga ruske rakete "orešnik" za sada nepoznanica.

"Različiti su dometi raketa, a doseg zavisi i od tereta koji ona nosi. Neki poznavaoci tvrde da je to modifikacija postojećeg sistema i američki izvori svrstavaju to u nekakav srednji domet, od 1.000 do 3.500 kilometara", kaže Ivković.

Istoričar Aleksandar Životić objašnjava problematiku sa nuklearnim oružjem i novim protivraketnim sistemima.

"Čuveni Tomas Šeling je govorio o nuklearnoj ivici, zasnovanoj na teoriji igara, prema kojoj nije problem u nuklearnom oružju, nego u protivraketnoj odbrani. Zašto? Zato što stvara minimum iluzije kod onog drugog da može da preživi nuklearni udar i izađe kao pobednik u tom sukobu. Šta je u stvari želeo da kaže? Bez obzira na jačinu projektila, i bez obzira na domet, upotreba makar jednog projektila sa nuklearnim punjenjem izazvaće posledice planetarnih razmera", ukazuje Životić.

Kada je reč o promeni ruske nuklearne doktrine, Životić ističe da je Moskva izmene najavila još na leto 2024. godine.

"U septembru je rečeno da će biti izmena, a do njih je došlo pre nekoliko dana. Važno je istaći da ruska nuklearna doktrina, kao takva, postoji od 2020. Ruska vojna doktrina iz 2010. vrlo je uopšteno tretirala mogućnost upotrebe nuklearnog naoružanja. To se promenilo tek 2020. i ne zove se nuklearna doktrina, što je prozaično, već su u pitanju osnovi državne politike Ruske Federacije u oblasti nuklearnog odvraćanja. A dokument prepoznaje nekoliko takvih slučajeva, uključujući i taj da se ne radi samo o odgovoru na moguću nuklearnu opasnost, već i na mogućnost da nacionalna bezbednost bude ugrožena konvencionalnim naoružanjem", tvrdi Životić.

Navodi i da je postojala mogućnost upotrebe nuklearnog naoružanja u slučaju upada ukrajinskih snaga na prostor Kurske oblasti, do čega, naposletku, nije došlo.

"I u ovom slučaju, i u nizu drugih slučajeva, dakle, to je pre svega element odvraćanja. To je oružje koje je napravljeno da se ne upotrebi, Ono što drži balans je pre strah", smatra Životić.

Novinar i fizičar Slobodan Bubnjević pojašnjava da bi prelazak iz konvencionalnog u nuklearni rat imao katastrofalne posledice.

"Iako je nezahvalno prognozirati, neka vrsta reakcije Ruske Federacije bi mogla da postoji. Čim postoji oružje, postoji i mogućnost primene. Međutim, iako se oružje svakako ne pravi sa idejom da nikada ne bude upotrebljeno, to donekle i jeste priroda nuklearnog oružja. Ključna ideja, koja je postavljena za vreme hladnog rata, jeste kako da se nadmudri druga strana", smatra Bubnjević.

Nuklearni kišobran

Kada je reč o mogućnosti odbrane od brzog raketnog oružja i projektila koji se kreću velikom brzinom, novinar i fizičar Slobodan Bubnjević ističe da u praksi ne postoje protivraketni sistemi koji bi zaustavili projektile pri toj brzini.

"Šta je ideja kad imate nuklearni kišobran? Ideja je da zapravo probate u svim segmentima – od raketnih sistema, do podmornica i avijacije – da obezbedite neku vrstu mogućnosti prenosa nuklearnih kapaciteta na neprijateljsku teritoriju. Kada imate dve takve sile, postoji i uzajaman strah. Već 80 godina nema nuklearnog rata upravo zbog tog uzajamnog straha", kaže Bubnjević.

Stručnjak za raketno oružje Savo Ivković takođe smatra da odbrana od tako brzih raketa praktično ne postoji.

"Odbrana bi bila veoma teška. Ukoliko bi koristili te rakete, poput 'orešnika', oni bi praktično mogli da pogode bilo koji cilj u Ukrajini, a možda i šire. Govorimo o projektilima koji nisu samo sposobni da lete hipersoničnom brzinom, nego su u stanju i da u nekom svom horizontalnom letu imaju dodatnu brzinu, odnosno, da i manevrišu – vrlo precizno gađaju i izbegavaju protivraketnu odbranu", ukazuje Ivković.

Istoričar Aleksandar Životić smatra da je ispaljivanjem "orešnika" Rusija želela da postigne širi efekat od vojnog.

"Dakle, ideja je bila da se pošalje određena poruka, ali i da se izazove pažnja u svetskom javnom mnjenju. I taj efekat je postignut, a onaj vojni nije bio primaran", zaključuje Životić.

Faktor Severne Koreje

Vojni komentator Vlade Radulović analizira i uplitanje vojnika Severne Koreje na strani Rusije, smatrajući da je njihova uloga više provokativna nego suštinska.

"Pojavile su se informacije da je od početka sukoba u Ukrajini do danas iz Severne Koreje put Rusije dopremljeno 13.000 kontejnera naoružanja i vojne opreme, municije, projektila različitog kalibra, a sada imamo i njihove vojnike blizu fronta, po svemu sudeći, njih oko 12.000. Značajno je, ali ne postoji istorijska veza između zajedničkog učešća severnokorejskih i ruskih vojnika zbog komunikacije na terenu, i u komandnom lancu. To bi, kako Južna Koreja tvrdi, pre mogla da bude proba severnokorejskih snaga na terenu za njihove potrebe", kaže Radulović.

Kada je reč o kvalitetu severnokorejskog raketnog naoružanja i mogućnosti njegove upotrebe na strani Rusije u ratu sa Ukrajinom, stručnjak za raketno oružje Savo Ivković kaže da je veoma indikativno što najsavremeniji severnokorejski raketni sistemi koriste čvrsto raketno gorivo.

"Tečno gorivo uvek zahteva veliko vreme pripreme i predstavlja veliku opasnost tokom transporta, dok su rakete na čvrsto gorivo praktično trenutno pripravne za dejstvo", kaže Ivković.

Istoričar Aleksandar Životić ističe da upotreba severnokorejskih raketa na strani Rusije zavisi od toga u kakvom su stanju ruske.

"U tom smislu, ima nekih naznaka da se ruski sistemi iz doba Sovjetskog Saveza troše", tvrdi Životić.

Navodi i da Severna Koreja ima više korisnih razloga od slanja svojih trupa u Rusiju.

"Imaju pristup sofisticiranijoj tehnologiji i mogućnost nabavke energenata. Takođe, sama prehrambena stabilnost Severne Koreje ugrožena je zbog dugogodišnjeg embarga. Sada se otvara pristup ruskom tržištu. Moskva je pružila ruku, jer je i njoj potreban svaki saveznik, posebno na istoku", pojašnjava Životić u razgovoru za Takovsku 10. 

Celu emisiju Takovska 10 možete pogledati u video zapisu na početku teksta.