Zadatak japanskih "ljudskih mina" – puki očaj ili najveća čast

Oružje i ratovanje konstantno evoluiraju. "Evolucija" je ovde prikladna reč, jer osim stalnog razvoja podrazumeva i selekciju, odnosno, opstanak korisnih i efikasnih formi, te eliminaciju nepraktičnih i faličnih.

Jedno od neuspelih oružja bačenih na smetlište istorije je fascinantni, ali suštinski primitivni japanski izum s kraja Drugog svetskog rata – podvodna mina koju su vojnicima obučenim u gumeno odelo, s tegovima za noge i bocama kiseonika ukupne težine oko 70 kilograma, tražili da, hodajući po morskom dnu, donesu do (ukotvljenih) neprijateljskih brodova i – pomoću dugog štapa od bambusa – prislone je uz njihov trup i aktiviraju.

U tom scenariju nije bilo predviđeno preživljavanje diverzanata, pa su oni s pravom kolokvijalno nazivani "ljudske mine" i formacijski bili svrstani u "Jedinice za specijalne napade", što je, zapravo, formalni i u Japanu široko prihvaćeni naziv za odrede čiji je zadatak bio samoubilački atak na protivnika.

Jedinice koje su nosile taj naziv pre svega su okupljale avijatičare van Japana poznatije kao "kamikaze", ali i pilote mini-podmornica namenjenih za jednokratni udar i pomenute nosioce podvodnih mina.

Pripreme za odsudnu bitku

Ti, na sigurnu smrt osuđeni podvodni diverzanti, obučavali su se u sklopu jedinice za posebne napade "Fukurju" u proleće i leto 1945. u gradu Jokosuka, spremajući se za, verovali su, predstojeću "odlučujuću bitku" za glavna japanska ostrva.

Naime, nakon surove tromesečne klanice na najvećem ostrvu iz lanca Rjukju, Okinavi, na krajnjem jugu zemlje, japanska komanda je očekivala iskrcavanje Amerikanaca na dva od četiri najveća i najmnogoljudnija ostrva Japanskog arhipelaga: Kjušu i Honšu.

Jedan deo nastupajućih američkih snaga, smatrali su u japanskoj prestonici, udariće, verovatno u oktobru, na ulaz u Tokijski zaliv u predelu mornaričke baze Jokosuka, pa je ideja bila da branioci, krijući se u pećinama u blizini obale, najpre izdrže pripremno bombardovanje projektilima velikog kalibra s mora i onda se upute u pogibeljni podvodni juriš na desantne brodove napadača.

Izraz "juriš" je ovde upotrebljen s ciljem da dočara silovitost, rizičnost i masovnost napada koji su pripadnici odreda trebali da preduzmu, no precizniji termin za ono što su japanski vojni planeri imali na umu zapravo je "zaseda".

Jer, ljudstvo jedinice je trebalo da uroni u vodu i u plićaku, na dubinama od nekoliko metara, dočeka neprijateljske desantne brodove.

Zaliha kiseonika dovoljna za pet sati bitisanja pod morskom površinom trebalo je da im, bar teoretski, omogući da na vreme zauzmu položaje u uvalama i zalivima u Jokosuki i oko nje, pronađu odgovarajuću metu i potope je.

Trebalo je da ti vojnici, u slučaju da deluju u malim grupama od pet ljudi,  tragaju za protivničkim plovilima pomoću kompasa koji je nosio vođa, a u slučaju da na zadatak idu samostalno, tako što će putem konopca primati instrukcije s površine – znake koji se odnose na pravac i daljinu kretanja.

Ovo potonje, funkcionisalo je tokom obuke, ali je svima bilo jasno da u borbi, pod vatrom, ne bi bilo izvodljivo.

Osuđeni na neuspeh

Više od svega, međutim, kao bolna činjenica se nametalo shvatanje da su, mada se niko od njih neće vratiti živ, izgledi da neprijatelju nanesu značajniji udarac bili minimalni.

Otpor vode, slaba vidljivost i brzina desantnih čamaca koji bi pristizali, značili su da podvodni diverzanti nemaju realnu šansu da sami pronađu i dostignu cilj pre iskrcavanja ljudstva, te da je jedini scenario u kojem bi mogli da pravovremeno unište neko plovilo bio onaj u kojem meta slučajno sama dođe u njihovu neposrednu blizinu.

Jedan način na koji je mogla da se poveća verovatnoća za uspeh je bio da se u plićak spusti mnoštvo ljudi na maloj razdaljini jedan od drugoga, ali to je nosilo veliku opasnost da mnogo njih odjednom izgubi život pre nego što nanesu osetniju štetu neprijatelju.

Podvodna eksplozija mine s 15 kilograma eksploziva, kojom je svaki od njih bio opremljen, momentalno bi raskomadala, smrvila ili osakatila više njih i, moguće, dovela do katastrofalnih lančanih eksplozija.

Planeri su zato odustali od gušćeg koncentrisanja ljudstva na mogućim lokacija za iskrcavanje američkih trupa i odlučili da pripadnike odreda rasporede na većim međusobnim razdaljinama u slučaju neprijateljskog napada, što je praktično značilo lutrijski nisku verovatnoću za uspeh.

Još jedan rizik predstavljala je realna mogućnost da bi artiljerijska priprema trajala do pred sam nailazak desantnih brodova, te da bi granate namenjene položajima na plaži i obali u velikom broju padale i u plićak i tako desetkovale diverzante u podvodnoj zasedi.

Uzimajući to u obzir, japanski vojni vrh je predviđao, ili je možda ispravnije reći zamišljao, očajničku odbranu u kojoj bi najpre piloti kamikaze izvršili udare na najveća plovila američke flote, nakon čega bi delovali retki preostali japanski brodovi i mini-podmornice "kajten", koje bi se, s jednim članom posade i nakrcane velikom količinom eksploziva, zaletale na transportne i druge pomoćne brodove SAD.

Konačno, u akciju bi stupili i pripadnici specijalnog odreda "Fukurju".

Japanski otpisani

Kuriozitet je da su najveći deo pripadnika te jedinice, koja je praktično unapred bila izbrisana iz brojnog stanja, jer je u celini bila predviđena za žrtvovanje, bili sedamnaestogodišnjaci i osamnaestogodišnjaci, kadeti mornaričke vazduhoplovne škole, čiji se romantični san o tome da postanu vojni piloti istopio zbog nedostatka letelica i goriva.

Njima su bili pridodati i retki preživeli s nekoliko vojnih brodova koje su torpedovale američke podmornice.

Mornarica je planirala da naruči opremu za tri hiljade podvodnih diverzanata samoubica, jer je toliko bilo polaznika pomenute letačke škole.

I sam prilazak plićaku i spuštanje u vodu u njoj bili su nemalo iskušenje, jer su na svojim nejakim plećima nosili oko sedamdeset kilograma tereta, sve vreme pokušavajući da održe pravilan ritam disanja.

Naime, dizajn uređaja prisiljavao ih je da vazduh obavezno udišu kroz nos, a izdišu kroz usta – i najmanje odsustvo koncentracije usled napora, straha ili nekog iznenadnog događaja mogao je da ih košta života, jer bi ih zaveo da udahnu kroz usta iz tanka koji je sadržao kaustičnu sodu, otrovnu supstancu koja izaziva opekotine, namenjenu apsorpciji ugljen dioksida oslobođenog iz pluća.

Sam kontejner u kojoj je ona bila pohranjena bio je dizajniran za korišćenje unutar podmornica a ne u vodi, pa je lako pucao pod pritiskom, dovodeći do trovanja ugljen-dioksidom, odnosno, gubitka vida, svesti i, konačno, smrti.

Mada je, kasnije su posvedočili pripadnici jedinice, bilo i onih koji nisu mogli da obuzdaju strah od mračne utrobe okeana, pa su bili prisiljeni na poslušnost prebijanjem ili izbegavali dužnost glumeći bolest.

Ipak, položiti život za cara uglavnom je smatrano za najveću moguću čast, pa je dobar deo mladih vojnika ćutke i s ponosom prihvatao svoju bespovratnu misiju.

Eksplozije atomskih bombi nad Hirošimom i Nagasakijem, međutim, prekratile su rat, prisilivši državni i, mnogo teže, vojni vrh na predaju u avgustu 1945.

Tako nikada nije došlo do američke invazije na glavna japanska ostrva i odsudne bitke u kojoj je, po zamisli fanatičnih komandanata carske armije, trebalo da učestvuje svih sto miliona stanovnika – vojska je od građana očekivala da, ako bi situacija to nalagala, svi do jednog žrtvuju svoje ovozemaljske živote za očuvanje časti cara, po verovanju božanskog bića, i tako se preobrate u duhove koji će s onog sveta bdeti nad otadžbinom.

Golobradi vojnici jedinice "Fukurju", poznate i kao "71. olujna", otud nisu dobili priliku da pođu, s njihove tačke gledišta, slavnim stopama svojih prethodnika – desetina hiljada japanskih vojnika koji su se žrtvovali u besplodnim jurišima na cevi neprijateljskih topova i mitraljeza kako bi izbegli za samurajski duh nesnosnu sramotu predaje i poraza.

Neadekvatna oprema za jalovi boj

Tragično, to, međutim, ne znači da su se mladići iz Jokosuke sasvim spasli preranog kraja.

Desetine njih izginuli su u nesrećama tokom obuke, jer je ona sama po sebi, zapravo, predstavljala i eksperimentisanje sa opremom pošto nije bilo vremena da se ona ispita i usavrši na bezbedniji način.

Umirali su zbog greške u disanju pod vodom, curenja kiseonika, mešanja kaustične sode sa tim životodavnim elementom, prodiranja vode u kontejner za prečišćavanje vazduha, u kacigu i sličnog.

Bila je to pusta, uzaludna smrt lišena časti koju nosi pogibija u boju.

Ironično, tvorci primitivne, smrtonosne opreme, koji su naredbu za njeno dizajniranje primili u martu i istu isporučili već u maju 1945, tvrdili su da su njene prednosti u tome što omogućava lako uranjanje i izranjanje i to što se tokom njenog korišćenja ne prave mehurići vazduha na površini vode zbog čega je prikladna za tajne operacije.