Kako su dva najmoćnija svetska carstva 18. veka pošla putem sukoba – kulturne razlike kao uzrok

Neki susreti, može se reći bez preterivanja, zaista su sudbonosni.

Audijencija engleskog Lorda Džordža Makartnija, koji se krajem leta 1793. godine našao na kineskom dvoru ne bi li privoleo vladara najmnogoljudnije i najbogatije zemlje sveta da otvori luke i dozvoli da procveta trgovina između, tada, dva najmoćnija carstva planete, po svojim dalekosežnim posledicama može se smatrati upravo takvom.

Carstvo u kojem Sunce nikada ne zalazi 

Taj diplomata i kolonijalni upravitelj škotsko-irskog porekla, kojem se pripisuje čuvena fraza koja opisuje teritorijalni opseg ondašnje Britanske imperije kao "carstvo u kojem Sunce nikad ne zalazi", na opasni, iscrpljujući desetomesečni put za Kinu uputio se početkom oktobra 1792.

Makartni je nosio poverljivo pismo suverena Ujedinjenog kraljevstva kralja Džordža trećeg namenjeno caru Ćijenlongu, za kojeg istoričari danas veruju da je upravljao zemljom u kojoj je živela trećina tadašnjeg čovečanstva.

Tokom šezdesetgodišnje vlade tog dugovečnog monarha iz dinastije Ćing, zahvaljujući širenju uzgoja kukuruza i krompira, populacija Kine se, smatra se, udvostručila, prešavši 300 miliona.

Štaviše, "sin Neba", titula koju su od davnina nosili kineski vladari, držao je pod svojom vlašću ogromnu teritoriju, prostraniju od one koju poseduje današnja Kina.

Njegovo carstvo privlačilo je Evropljane uređenošću, kontinuiranim prosperitetom i neiscrpnim bogatstvom.

I zaista, danas istoričari procenjuju da je sve do polovine 19. veka, kada su je iscrpli unutrašnji rat i sukob sa zapadnim silama, Ćing Kina činila polovinu ukupne svetske ekonomije.

Uzbuđenje u Londonu

Otud je razumljivo da su imućni plemići i dvor u Londonu, i posebno ambiciozna i krupna Istočnoindijska kompanija, u uspostavljanju diplomatskih i trgovinskih veza sa Kinom videli potencijal za jednu vrstu ekonomske renesanse i naglo bogaćenje.

Logično je i da su skovali strategiju da iznenade i zadive kineski dvor naučnim i tehnološkim dostignućima za koja su smatrali da mu nisu poznati.

Zato su, pored asortimana mačeva, pušaka, topova i minobacača, dve kitnjaste kočije i bogatih lustera, u poklone kineskom caru uključili zidne satove, durbine, teleskope, "hemijske aparate", globuse i veliki, složeni planetarijum za čiju izradu je utrošeno čak 30 godina.

S tim u vezi, posebno mesto u brojnoj britanskoj misiji pripalo je astronomu i prirodnjaku Džejmzu Dinvidiju, koji je trebalo da u Pekingu instalira planetarijum, izvrši demonstraciju korišćenja raznih uređaja i naprava, poput hidrauličnih pumpi i parne mašine, i potom zapanji domaćine letom u balonu, koji je bio izumljen svega desetak godina ranije.

Jedan od njegovih vizuelno privlačnih naučnih trikova, bio je topljenje bakarnih novčića usmerenim snopom sunčevih zraka pomoću velikog sabirnog sočiva. 

Britanci su u Kinu poneli i portrete kraljevske porodice, slike bitaka na kopnu i moru ali i scena iz svakodnevnog života na ostrvu. 

Ekspediciju sastavljenu od više stotina mornara, vojnika, slugu, učenjaka i diplomata nosila su dva velika jedrenjaka opremljena sa čak 120 topova.

Početak koji obećava

Prvi kontakt po iskrcavanju dobro je prošao, jer kad je delegacija Gordog Albiona dosegla severoistočnu obalu Kine i bila prisiljena da ostavi iza sebe svoje prekookeanske brodove s dubokim gazom te robu i poklone pretovari u plitke kineske džunke kako bi se Belom rekom zaputila ka prestonici Pekingu, lokalne vlasti i stanovništvo snabdeli su je sa 20 goveda, po 100 ovaca i svinja, kao i hiljadama komada živine, te velikim količinama svežeg i suvog voća, pirinča i brašna. 

Revnosni Makartni govorio je da uspeh misije zavisi od utiska koji će ostaviti i opominjao svoje ljude da zbog incidenata u obalskom gradu Kantonu (Gvangdžou), koji je služio kao jedina pomorska kapija dalekoistočnog carstva za trgovinu sa zapadnim zemljama, Kinezi verovatno smatraju Britance najgorim od svih Evropljana. 

Zato je tražio od posade, posluge i vojnika da budu oprezni, pristojni i uljudni i tako poprave utisak, odnosno, ubede Kineze u veličinu britanske civilizacije.

Istovremeno, pretio im je da ako naprave neki ispad, neće moći da računaju na njegovu pomoć.

Slonovi veličine mačke i magični jastuci

Po dolasku u Peking, britanskog izaslanika i njegovu delegaciju čekala je ceremonijalna razmena poklona.

Ostrvljani su doneli tekstilne proizvode od pamuka i vune i dopremili više složenih uređaja i mašina kojima su želeli da demonstriraju tehnološku razvijenost i visoki civilizacijski nivo Ujedinjenog kraljevstva.

Njihov teret, dakle, sastojao se od poklona i nešto uzoraka robe i tehnike koji su trebali da impresioniraju drugu stranu, pri čemu je pretpostavka bila da će prava trgovinska razmena otpočeti u budućnosti kao rezultat posete.

Međutim, tradicionalni kineski pristup uspostavljanju diplomatskog kontakta bio je da se, uz kurtoaznu primopredaju poklona, odmah obavi i razmena robe.

Oni su zato Britance zasuli mnoštvom zanatlijskih rukotvorina, umetnina i poljoprivrednih kultura: tkaninama poput svile i satena, stotinama lepeza, ukrasima od žada, kompletima porcelana, lakiranim nameštajem i značajnom količinom čaja najboljeg kvaliteta. 

Kada je shvatio da Kinezi daruju više nego što je očekivao, škotski plemić se zabrinuo da će njegova delegacija svojim relativno skromnim davanjem ostaviti loš utisak, pa je naterao brodske oficire da mu za određenu novčanu naknadu ustupe svoje satove i druge suvenire koje su poneli u Kinu kako bi trgovali za ličnu korist ne bi li povećao broj predmeta predatih domaćinima u ime kralja. 

Makartnijevu brigu produbilo je saznanje da je mašta stanovništva u lučkom gradu Tjenđinu, gde je njegova delegacija stupila na tlo, darove koje je nosila obavila mitskim velom i očekivanja podigla do nerealnog nivoa – narod je pričao da crvenokosi varvari iz dalekih zemalja donose minijaturne slonove veličine mačke i magične jastuke koji spavača mogu da prenesu na mesto o kojem sanja.

Gordost na obe strane

Lord Makartni, dakle, bio je savestan, ozbiljan čovek, koji je shvatao da od ishoda posete kineskom dvoru zavisi ne samo njegova lična, već i reputacija čitavog kraljevstva i naroda, pa nije štedeo trud ih predstavi u najboljem svetlu.

No, kada je po iskrcavanju saznao dvorski protokol i uvideo da se emisari iz drugih zemalja, poput Koreje ili Vijetnama, duboko klanjaju kineskom caru tako što devet puta polegnu po zemlji, Makartni, kojem se prostiranje po podu činilo preterano i ponižavajuće, smesta je zaboravio diktat da treba da ostavi dobar utisak na domaćina. 

Britanski izaslanik je, naime, bio uveren da bi, ako bi postupio u skladu s tim običajem, unizio sopstvenog suverena i predstavio svoje kraljevstvo kao vazalnu zemlju umesto kao državu velike moći i slave koja je ravnopravna sa kineskim carstvom.

Zato je zatražio je da mu se dozvoli da cara Kine pozdravi na isti način kao i sopstvenog vladara - tako što će kleknuti jednom nogom i lako se nakloniti.

Štaviše, čak je zahtevao da neko od kineskih plemića na sličan način ukaže poštu liku kralja Džordža trećeg, čiji je portret doneo sa sobom.

U Makartnijevoj percepciji bilo je istine u smislu da je na dvoru u Pekingu postojalo očekivanje da strani emisari sebe i svoje države predstave kao podređene u odnosu na kineskog vladara.

Ovo stoga što je Kina u to vreme (s puno razloga) sebe doživljavala kao politički i vojno najmoćniju zemlju poznatog sveta i kolevku prefinjene civilizacije koju su prihvatali i drugi narodi, uključujući tu i one koji su se drznuli da je napadnu. 

I zaista, upravo za vreme vlade cara Ćijenlonga i, prethodno, njegovog oca Jongdženga, Kina je stekla nove posede na Tibetu i u centralnoj Aziji i, s obzirom da je u svom sastavu imala i čitavu Mongoliju, teritorijalno gledano, bila na vrhuncu moći.

Kulturni i politički nesporazum

Ipak, ostaje činjenica da su Britanci mogli da, u skladu sa (konformističkom) poslovicom "Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin", zauzmu pragmatičan stav i prihvate da ukažu počast domaćinu kao i svi drugi, onako kako propisuje kineska kultura i dvorska etikecija.

Pogotovo što taj ritualni čin nije imao obavezujući karakter, odnosno, nije značio pristanak na ustupanje teritorija, ljudi ili bogatstva, već je prosto predstavljao kurtoaziju i formu, što su Makartniju priznale same birokrate pekinškog dvora.

Takođe, drugi Evropljani, poput Portugalaca i Holanđana, već su se bili povinovali kineskim normama u vezi odavanja počasti caru, njegovim izaslanicima i ediktima.

Engleski poslanici su, napisao je Makartijeva desna ruka lekar Džordž Stonton, bili uvereni da će ih car tokom prijema zbog kršenja protokola dočekati mračnog lica.

Ali, to se nije desilo – veliki vladar je delovao smireno i čak iskazao simpatije prema Stontonovom sinu, dečaku od 12 godina.

On je tokom dugog puta učio kineske fraze od prevodilaca koje je ekspedicija unajmila u Napulju, budući da niko u Engleskoj tada nije govorio taj dalekoistočni jezik, i njima pridobio naklonost sina Neba, koji mu je, obradovan, na licu mesta dao mali poklon.

Ostrvljanima se tako isprva učinilo da su izbegli krupan diplomatski i politički skandal. 

No, to je bila iluzija.

Oni nisu bili svesni da je tada dominantna (konfučijanska) etika nalagala učtivost u ophođenju prema drugima kao ključni element u praktikovanju suštinski važne vrline ljudskosti, te da se moralni imperativ da se rukovodi tom vrlinom i ne preda slepom gnevu naročito odnosio na prosvećenog vladara.

Car veran tim kulturnim normama stoga ne bi pokazao emocije kao što su nezadovoljstvo ili bes, pogotovo ne na grub i očigledan način, već bi tokom prijema ili audijencije nosio masku uzdržanosti i pribranosti.

Uvreda zbog koje nisu uspostavljeni međudržavni odnosi

I zaista, mada to nije odao ponašanjem, car Ćijenlong, koji je Britance dočekao u Mandžuriji, odakle je njegova dinastija vodila poreklo, jeste shvatio kao nadmenost i uvredu to što Makartni nije postupio u skladu s propisanim dvorskim protokolom.

Takođe, iritiralo ga je i to što su se oni nametali da prezime u kineskoj prestonici i planirali da za to vreme nastave s kontaktima s dvorom.

Mada im nije oduzeo poklone koji su im bili predati pre Makartnijevog nesrećnog gesta, niti ih fizički kaznio, iskusni osamdesetdvogodišnji vladar naredio je da se Britancima uskrati dalje gostoprimstvo i dao im samo dva dana da se spakuju i napuste Peking.

To je, s obzirom na veliku količinu tereta i složenost naprava koji su oni posedovali, u praksi značilo panično, ponižavajuće povlačenje uz značajnu štetu po predmete i robu koju su doneli i dobili. 

Car Ćijenlong svoje nezadovoljstvo britanskim izaslanstvom pretočio je i u škrti, prkosni odgovor njihovom vladaru, koji je bio formalno zatražio uspostavljanje diplomatskih veza radi razvoja trgovine i međusobnog upoznavanja dve velike civilizacije. 

Naime, laskavo i prijateljsko pismo Kralja Džordža trećeg, u kojem on Kinu opisuje kao prostrano, mnogoljudno carstvo koje je ostvarilo prosperitet vredan divljenja i, na osnovu izveštaja da kineski vladar važi za mudrog i pravednog vođu, tvrdi da car Ćijenlong zaslužuje da živi večno, s latinskog su preveli katolički misionari pri dvoru u Pekingu.

Oni su, svesni kulturoloških razlika i očekivanja cara, prilagodili stil i sadržaj te poslanice tako što su uneli honorifični jezik i pojačali hvalu za sina Neba, te uklonili reči koje su mogle biti protumačene kao arogancija. 

Uprkos tome, Ćijenlong je hladno uzvratio da ga "ne interesuju čudni i skupi predmeti", da Kina ima sve što joj je potrebno i da ne vrednuje neobične predmete, makar oni bili i ingeniozni, te joj stoga "ne treba ništa što Vaša zemlja može da proizvede." 

On je tako praktično stavio tačku na dalji razvoj odnosa sa Ujedinjenim kraljevstvom, iako ga je Makartnijeva misija zapravo zaintrigirala svojim napravama, uključujući tu i uzorke vatrenog oružja.

Uzorni vladar

Jer, car Ćijenlong je, smatraju istoričari, iz ideoloških i kulturnih razloga odglumio ne samo smirenost tokom audijencije, već i nezainteresovanost za engleske mašine i teleskope, odnosno, evropsku tehnologiju i civilizaciju uopšte. 

On je, u stvari, na svom dvoru upošljavao tridesetak klerika iz Francuske, Italije i Portugalije, koji su mu služili kao astronomi, kartografi, matematičari, slikari, tumači zapadne kulture i savetnici za međunarodne odnose, te posedovao zavidnu kolekciju od 70 engleskih zidnih satova.

Zapravo, evropski izumi su ga toliko fascinirali da je posvetio nekoliko pesama čudesnim teleskopima i lepoti zapadnjačkog stakla. 

Štaviše, on je pomenutim sveštenicima dao u zadatak da diskretno prouče Dinvidijeva mehaničke i optičke naprave.

Kada je tvrdio da ga ne zanimaju neobični strani predmeti car Ćijenlong se, zapravo, rukovodio još jednim konfučijanskim idealom zapisanim u drevnoj "Knjizi dokumenata", koja je prikupila pouke i primere uzornog ponašanja mudrih vladara prošlosti: da će stranci sami doći onom kralju koji strane stvari ne smatra vrednim i da će njegov sopstveni narod biti uz njega i miran ako ceni ono što je stvarno dragoceno.

So na otvorenu ranu

I ako je nakon pomenutog negativnog odgovora bilo ikakve nade da se stav kineskog cara može promeniti, jadni, nespretni Makartni ju je odmah pokopao. 

Jer, kada je primio zvanični odgovor kineskog suverena na pismo kralja Džordža Trećeg, u času kada još nije imao prevod, Makartni se drznuo da uputi novu poruku Ćijenlongu, u kojoj je u ime svog vladara tražio poseban carinski tretman za britanske trgovce u Kantonu, zahtevao da se njima dozvoli pristup i drugim kineskim lukama, kao i da se njegovoj zemlji da na korišćenje jedno od ostrva uz kinesku obalu kao uporište za snabdevanje brodova, utovar, istovar i skladištenje robe. 

Naravno, nova objava kineskog cara bila je još reskija.

U njoj je stajalo da Kina ima svega u izobilju, te da ona nikada nije trgovala sa inostranstvom zato što joj nešto nedostajalo, već zato što su njeni proizvodi, kao što su čaj, porcelan i svila, bili neophodni državama poput Velike Britanije koje ih nemaju. 

Dvor u Pekingu, dakle, dopušta trgovinu u Kantonu iz svoje velikodušnosti, čisto da bi zemlje kao što je Ujedinjeno kraljevstvo mogle da zadovolje svoje potrebe i uživaju u dobrobitima koje pruža kineski višak u proizvodnji.

Diplomatska sramota sa velikim posledicama

Tako, mada su glave obe države, čini se, bile zainteresovane za dostignuća one druge civilizacije i ista cenili, nepoznavanje kulturnih razlika i kineske filozofije, te gordost i naivnost vođe engleske delegacije isprečili su se pred uspostavljanjem plodnih, obostrano korisnih odnosa.

Kritičari feudalne inertnosti dinastije Ćing, koja nije na vreme shvatila potrebu da se zemlja reformiše i modernizuje, rekli bi i da je kineski vladar bio sputan konfučijanskim ideološkim okovima koji su ga omeli da u potpunosti shvati mogućnosti i prednosti koje je uvoz britanskog čelika, vatrenog oružja ili uređaja poput parne mašine mogao da donese njegovoj zemlji.

Ipak, on verovatno nije mogao drugačije da postupi s obzirom na javnu uvredu koju je pretrpeo od britanskih izaslanika.

Po povratku u zemlju, ljuti i očajni Makartni je kroz karikature i satirične pesme javno ismevan zbog kraha svoje skupe misije na Daleki istok. 

On ne samo što nije uspeo da privoli kineski dvor da pristane na redovne diplomatske veze i širu trgovinu, već je praktično zatvorio vrata za dalji razvoj konvencionalne razmene, pa je tkanine i mehaničke uređaje koje je Ujedinjeno kraljevstvo nudilo preko svojih trgovaca u okolini Kantona brzo zasenio opijum, uzgajan u Bengalu i drugim krajevima britanske Indije. 

Naime, u Engleskoj su sve traženiji bili kineski čaj i porcelan, a početkom 19. veka, kada su Napoleonove trupe zauzele najveći deo Evrope, trgovina s Kinom je postala još veći prioritet za London.

Čaj je već bio postao nacionalno piće i 1790. godine, pred misiju lorda Makartnija, Velika Britanija je godišnje trošila velikih 1,77 miliona ondašnjih funti za njegov uvoz.

S obzirom da Kinezi zaista nisu potraživali u većoj meri ništa od onoga što su nudili engleski trgovci, barter je bio gotovo nemoguć, pa su Britanci bili prisiljeni da troše puno srebra za kineski čaj i druge proizvode.

Otud se kvalitetni opijum iz Indije nametnuo kao artikl koji bi mogao da im pomogne da koriguju tako nastali novčani deficit.

Potonji Ćing vladari, carevi Đaćing i Daoguang, dobro su shvatali poražavajuće efekte opijumske zavisnosti na ljudsko ponašanje i zdravlje, jer su iste mogli lično da zapaze kod svojih dvorjana.

Jasno im je bilo i da podmićivanje koje je pratilo krijumčarenje i distribuciju opijuma ozbiljno urušava državni aparat.

Zato su nastojali da tu supstancu zabrane i obuzdaju njen uvoz.

Ti njihovi pokušaji naveli su britanske trgovce podno Kantona da zatraže vojnu intervenciju svoje vlade.

Tako je došlo do Prvog i Drugog opijumskog rata (1839-1842, 1856-1860), u kojima su nadmoćni engleski brodovi naoružani teškom ali preciznom artiljerijom razorili kineske obalske gradove i zajednička anglo-francuska ekspedicija zauzela Peking, nametnuvši dvoru upravo one uslove koje je Makartni zahtevao još 1793. godine: trgovinske povlastice, otvaranje najpre pet, a onda i svih drugih kineskih luka za trgovinu s Velikom Britanojom, te ustupanje jednog ostrva (Hongkonga) za osnivanje njene kolonije.

S Prvim opijumskim ratom počeo je period u Kini poznat kao "vek poniženja", stoleće u kojem su tu državu slabile i parčale zapadne sile na čelu s Velikom Britanijom i japanski okupator.

Zamišljanje situacija koje su mogle da budu ali nisu je nezahvalno, pa i besplodno.

No, ipak, teško je ne upitati se kakva je mogla biti istorija britansko-kineskih odnosa, Azije, pa i sveta da je Makartnijeva delegacija imala više sluha za ono što se od nje tražilo u Pekingu u smislu ceremonije i dvorskog protokola. 

Odnosno, nameće se pitanje da li bi dva najmoćnija carstva 18. veka u tom slučaju pošla putem mira i prosperiteta umesto trvenja i rata, čije se posledice u formi međusobnog nepoverenja i geopolitičke konfrontacije osećaju i danas?