Kineska dilema – vojni savez sa Rusijom ili ne

Kineski ministar odbrane Li Šangfu upravo je okončao šestodnevnu posetu Moskvi i Minsku. Ministar Li najpre je prisustvovao radu 11. Moskovske konferencije o bezbednosti, da bi onda otputovao u Minsk, čime je odgovorio na poziv svojih ruskih i beloruskih kolega, ministra odbrane Sergeja Šojgua i Viktora Hrenjina.

Kineski ministar je posetio rusku prestonicu i u aprilu ove godine, što je bila njegova prva zvanična poseta stranim zemljama od stupanja na funkciju.

Zato je jasno zašto se ova avgustovska poseta u stranim medijima, uključujući američke, naročito u kontekstu ruske intervencije u Ukrajini, jednoglasno ocenjuje kao dalje produbljivanje vojnopolitičke saradnje dveju zemalja u odnosu na države Zapada, koje ne kriju nameru da vojno i ekonomski obuzdaju i oslabe i Moskvu i Peking.

Kao jedna vrsta sušte vojnopolitičke suprotnosti, kao potpuno suprotni pol u onome što nesumnjivo izgleda kao blokovska podela sveta, istovremeno u Kemp Dejvidu je održan susret lidera SAD, Japana i Republike Koreje, višedecenijskih vojnopolitičkih saveznika koji poslednjih godina jačaju vojnu saradnju i koordinaciju radi pariranja rastućoj kineskoj moći na Dalekom istoku i zdušno pružaju moralnu, političku i materijalnu podršku režimu na Tajvanu u njegovom nastojanju da se odupre ekonomskim i drugim impulsima za zbližavanje s Pekingom.

Intenziviranje rusko-kineskih vojnih vežbi

Prošlog meseca kineske i ruske mornaričke i vazduhoplovne snage izvršile su zajedničku vežbu u vodama i vazdušnom prostoru Japanskog mora. Kineski ratni brodovi, zajedno sa ruskim, pre nekoliko dana su se u formaciji sastavljenoj od 11 plovila uputili u Pacifik sa severa, putanjom koja ih je vodila pokraj američkih ostrva iz Aleutskog lanca, koji se od Aljaske proteže prema poluostrvu Kamčatka.

Takođe, azijski mediji su prošlog meseca javili da su dve ruske fregate opažene istočno od Tajvana, na strani ostrva koja je dalje od matice Kine, u prostoru kojim decenijama nisu prolazile. Značaj te plovidbe ruskih brodova leži u tome što, tumače azijski komentatori, ona predstavlja podršku kineskim vojnim naporima za okruživanje Tajvana.

Naime, od zloglasne posete Nensi Pelosi Tajpeju, koja je u Pekingu protumačena kao grubo kršenje suvereniteta Kine nad Tajvanom i politička podrška de fakto nezavisnosti tog ostrva, kineska mornarica i vazduhoplovstvo, naročito bespilotne letelice, izvode manevre koji predstavljaju ispitivanje odbrane na daljoj, pacifičkoj obali Tajvana, odnosno, vežbu za opkoljavanje (i blokadu) tog ostrva.

S druge strane, brojni su dokazi o nastojanju Vašingtona da onemogući jačanje ekonomskog, političkog i vojnog uticaja matice Kine na Tajvan. Tu su posete visokih američkih parlamentarnih zvaničnika tom ostrvu, ugošćavanja tajvanske predsednice Caj Ingven u SAD, krupne isporuke američkog naoružanja tajvanskoj armiji i demonstrativne plovidbe američkih nosača aviona kroz Tajvanski moreuz i Južno kinesko more.

Ne treba izostaviti ni izjave predsednika Džozefa Bajdena o tome kako će SAD vojno braniti Tajvan i govor bivšeg predsedničkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona u Tajpeju u kojem je rekao da je njegova zemlja odavno trebalo da zvanično prizna Tajvan kao nezavisnu državu.

Tome treba dodati i nedavne posete Tajpeju bivših premijera velike Britanije i Japana, Liz Tras i Taro Asoa, u kojima su oni manje ili više otvoreno izrazili spremnost svojih zemalja za odbranu Tajvana od eventualne kineske vojne intervencije i brojne vojne zajedničke vežbe SAD, Japana, Australije i evropskih članica NATO, poput Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Italije u vodama nedaleko od kineske obale.

Dva osnovna razloga za držanje (formalnog) odstojanja od Moskve

Sudeći po izveštavanju hongkonških medija, uprkos svemu navedenom, pa i činjenici da su u zajedničkom saopštenju izdatom pred početak Zimske olimpijade u Pekingu 2022. godine povodom posete predsednika Vladimira Putina Pekingu, samo tri nedelje pred otpočinjanje specijalne vojne operacije u Ukrajini, odnosi između Kine i Rusije okarakterisani kao strateško partnerstvo bez granica, mnogi kineski analitičari i danas nisu voljni da vojnu saradnju sa Rusijom nazovu "savezom" i vojnopolitičku situaciju u svetu shvate kao blokovski sukob SAD i njenih saveznika sa jedne, i Kine i Rusije sa druge strane.

Oni tvrde da fokus kineske politike treba da bude na daljem ekonomskom razvoju i ponovnom ujedinjenju ili reintegraciji Tajvana pod okvir države, a ne na stvaranju vojnopolitičkog saveza hladnoratovskog tipa. Pogotovo ne sada, tokom trajanja rata u Ukrajini, jer bi to moglo ostaviti pogrešan utisak da Peking podržava rusku intervenciju u toj zemlji ili ga čak obavezati na direktnu vojnu pomoć Moskvi.

Po njima, Kina ne treba da bude viđena kao saveznik Rusije u ratu u Ukrajini bar iz dva konkretna razloga. Jedan je politički – Peking ne treba da bude shvaćen kao da podržava narušavanje teritorijalnog integriteta suverenih zemalja, jer bi mu tako nešto pričinilo veliku političku štetu na međunarodnoj sceni, naročito među zemljama u razvoju, gde (uglavnom) važi za državu koja se ne meša u unutrašnja politička pitanja, ne postavlja ideološke uslove za ekonomsku saradnju i ne ruši međunarodno pravo.

Drugi je ekonomski, jer bi uspostavljanje vojnopolitičkog saveza sa Rusijom prouzrokovalo nove sankcije Zapada i dovelo do povlačenja stranog kapitala iz zemlje, gubljenja tržišta u inostranstvu, itd. Mada trgovina između Kine i Rusije cveta i iznosi preko 200 milijardi dolara godišnje, kineska razmena sa SAD prelazi 600, a sa Evropskom unijom 800 milijardi dolara.

Pojedini kineski komentatori čak otvoreno kažu da, mada je to razumljivo, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi, Rusija nastoji da sebe prikaže kao vođu antiimperijalne i antikolonijalne borbe protiv Zapada i s tim u vezi oformi antizapadni blok, što ne odgovara interesima Pekinga, koji bi zarad ekonomskog razvoja i prosperiteta zemlje trebalo da zadrži relativno dobre ekonomske odnose sa Zapadom.

Peking, kažu oni, ne priželjkuje bipolarni svet u kojem se sukobljavaju Zapad s jedne i njegovi protivnici s druge strane, već multipolarni poredak u kojem svako štiti svoje interese i sarađuje sa drugim akterima na obostranu korist.

Savezništvo bez formalnog saveza?

Ipak, istina je da su dve države, zbog pritiska koji trpe od Zapada i njegovih azijskih saveznika, upućene jedna na drugu, ne samo u ekonomskom, nego i u vojnom smislu. Izvesno je da Kini, koja se suočava sa sve snažnijom koordinacijom SAD, njenih azijskih saveznika (Japana, Južne Koreje i Filipina), Australije, Novog Zelanda, Kanade i evropskih članica NATO-a u razmeni obaveštajnih podataka i vojnih tehnologija, osmatranju, patroliranju i razmeštanju naoružanja, municije i trupa u azijsko-pacifičkom regionu, treba vojna podrška Rusije u nadzoru i praćenju pokreta protivnika.

Zato će biti interesantno videti koji su rezultati najnovije posete kineskog ministra odbrane Lija Moskvi i da li će se, uprkos izostanku zvanične, formalne karakterizacije vojnopolitičke saradnje dve zemlje kao "saveza" ili "bloka" i političkim komplikacijama po Peking koje proističu iz ruske intervencije u Ukrajini, praktično savezništvo Rusije i Kine nastaviti da se produbljuje na konkretan način.