Kineski zmaj i američki beloglavi orao – igra moći oko Tajvana

Američki admirali i generali poslednjih godina licitiraju datumima kada će Narodna Republika Kina navodno napasti Tajvan. Najviše se pominje 2027. godina, jer tada ističe treći i verovatno poslednji mandat kineskog predsednika Si Đinpinga.

On, tvrde američki politički komentatori, želi da uđe u istoriju kao državnik koji je povratio Tajvan pod okrilje matice i gaji posebne emocije prema toj odbegloj kineskoj provinciji jer je u mladosti obavljao funkciju zamenika gradonačelnika u obalskom gradu Sjamenu, u čijoj neposrednoj blizini se nalaze manja ostrva pod kontrolom vlasti u Tajpeju.

Te godine se navršava i sto godina od osnivanja vojnog krila Komunističke partije Kine, odnosno, oružanog ustanka partije i građana u Nančangu protiv Čang Kaj Šekove vlade, koji se slavi kao dan kineske armije.

Za Kineze koji su skloni usaglašavanju važnih političkih događaja i aktivnosti s istorijski bitnim datumima, smatraju Amerikanci, stogodišnjica od osnivanja armije je još jedan motiv da preduzmu vojnu intervenciju protiv Tajvana.

Iza svega, kažu američki stratezi, nalazi se i svest rukovodstva u Pekingu da, s obzirom na to da se u istraživanjima javnog mnjenja na Tajvanu za ujedinjenje sa maticom izjašnjava samo jednocifreni procenat ispitanika, njihov plan da postepeno ostvare kontrolu nad njim kroz ekonomsko i kulturno zbližavanje nije uspeo. Tu je i činjenica da je Narodnooslobodilačka armija Kine sada dovoljno jaka da preduzme logistički i vojno vrlo zahtevnu invaziju na to ostrvo sa 23,5 miliona stanovnika.

Ko priželjkuje sukob 

Neki od protivnika ideje da Vašington treba da očuva dominaciju u Istočnoj Aziji tako što će se, ako treba, vojno umešati u eventualni sukob na Tajvanu, međutim, ocenjuju da takve spekulacije, kao i snažna medijska kampanja demonizacije Kine koja se iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec perpetuira novim optužbama za kršenje ljudskih prava i agresivnost, predstavljaju ono što se u psihologiji naziva projekcijom – pripisivanje sopstvenih želja i namera drugome.

Po toj školi mišljenja, Peking ne priželjkuje vojnu intervenciju na Tajvanu jer bi ona koštala puno života, prouzrokovala nove ekonomske sankcije Zapada i na samom Tajvanu izazvala višedecenijsku mržnju prema matici. Naprotiv, skori rat na Tajvanu priželjkuje Vašington.

To je stoga što usled intenzivnog ekonomskog i vojnog jačanja Kine brzo gubi vojnu i tehnološku prednost, te bi mu odgovaralo da se sukob kojim bi se produbile podele između Kineza u matici i na Tajvanu i komunistička država iscrpla i destabilizovala desi pre nego što se vaga moći bespovratno nagne na njenu stranu.

Diskusije i spekulacije o tome da li će uskoro izbiti rat na Tajvanu i da li će se SAD u njega umešati zato usmeravaju pažnju na odnos ekonomske i vojne moći Vašingtona i Pekinga.

Ekonomske relacije

SAD su nominalno i dalje najveća ekonomija sveta, ali, kada se bruto društveni proizvod prilagodi cenama, odnosno troškovima proizvodnje i potrošnje, Kina realno poseduje najveću ekonomiju sveta još od 2016. godine.

Ta azijska zemlja je najveći svetski proizvođač i izvoznik. Ona je odgovorna za oko 29 odsto svetske proizvodnje, duplo više nego SAD (16 odsto). Oko 15 posto svetskog izvoza otpada na Kinu.

U ovom trenutku dve trećine zemalja sveta imaju veću trgovinsku razmenu s tom komunističkom državom nego sa SAD.

Dalje, Peking ima devizne rezerve u iznosu od 3,1 bilion dolara, dok SAD poseduju samo 242 milijarde. Američki javni dug iznosi 129 procenata BDP-a, dok je kineski 45 posto. Takođe, Kina, koja ima četiri puta veću populaciju od SAD, ima gotovo pet puta veću radnu snagu i osam puta više inženjera i naučnika od SAD. Stopa nezaposlenosti u Kini (5,3 odsto) za jedan procenat je manja nego u SAD.

Kina poslednjih decenija vrtoglavom brzinom razvija svoje proizvodne kapacitete dok proizvodni sektor u SAD decenijama opada, u čemu znatanu ulogu ima prebacivanje fabrika u Kinu i drugde u inostranstvo i angažovanje kineskih, tajvanskih i drugih stranih kompanija za proizvodnju po ugovoru. To je ubrzalo transformaciju američke ekonomije iz proizvodno orijentisane u ekonomiju čiji stub su usluge i finansije.

Konkretno, u Sjedinjenim Državama sada 19 posto BDP-a otpada na industriju, dok u Kini ona učestvuje sa čak 40 odsto u ukupnom obimu ekonomije.

S druge strane, ekonomski gledano, SAD imaju veliku prednost u BDP-u po glavi stanovnika, odnosno životnom standardu. Po proračunima Međunarodnog monetarnog fonda, on iznosi oko 75.000 dolara, dok je kineski nešto manji od 13.000. Očekivani životni vek u najvećoj državi severnoameričkog kontinenta je 79 godina, u odnosu na 77 u Kini.

Takođe, SAD predvode svet kada su u pitanju direktne strane investicije. One su u toj zemlji u 2021. godini iznosile 367, a u Kini 181 milijardu dolara.

Osim toga, SAD i dalje finansijski dominiraju svetskom ekonomijom, jer se oko 60 posto transakcija na planeti obavlja u američkoj valuti i Vašington kontroliše najveći međunarodni elektronski sistem plaćanja Svift.

Vojna ekonomija dve zemlje

SAD, koje odvajaju čak oko 800 milijardi dolara godišnje za odbranu, troše na vojsku više od sledećih jedanaest zemalja zajedno. Mada je izdvajanje Kine za odbranu poraslo 12 puta u periodu od 2000. do 2020. godine, SAD i dalje imaju nominalno skoro četiri puta veći vojni budžet od Kine. Međutim, realna razlika između dve zemlje u ulaganju u armiju je mnogo manja, jer su troškovi proizvodnje za potrebe vojske i plate osetno manje u Kini.

Takođe, u poslednje dve decenije lavovski deo novca koji je Vašington trošio na odbranu otišao je na finansiranje prisustva u Avganistanu i Iraku i na naoružavanje tamošnjih vojski, te vođenje rata protiv islamističkih grupa.

Uopšteno govoreći, Amerikanci puno troše na održavanje i komunikaciju među svojim bazama, kojih u svetu, smatraju analitičari ima preko 700.

Jednostavno rečeno, SAD se materijalno iscrpljuju zarad održavanja globalne hegemonije, problem koji se značajno produbio ogromnim izdvajanjima za pomoć Ukrajini, dok vlada u Pekingu svoje resurse kanališe isključivo u sopstvene snage koncentrisane na svojoj teritoriji, budući da u inostranstvu za sada poseduje samo jedno uporište, logističku bazu u državici Džibutiju u Istočnoj Africi, koja služi za podršku u borbi protiv gusara u Adenskom zalivu i uz obalu Somalije.

Dakle, iz navedenog se vidi da Kina troši na vojsku u svojoj zemlji iz realnih prihoda, dok sa druge strane, SAD praktično troše novac koji je u dobroj meri stečen zaduživanjem na projektovanje vojne moći širom sveta. To mnogo više košta od ulaganja u odbranu sopstvene teritorije, pa, recimo, sinolog i bivši američki diplomata Čez Friman ocenjuje da SAD danas zapravo ponavljaju grešku koja je dovela do kolapsa Sovjetskog Saveza, jer na vojsku troše sume koje realno ne mogu da sebi priušte i pritom zanemaruju domaću ekonomiju.

Takođe, dok su SAD trošile stotine milijardi dolara na besperspektivne projekte stabilizacije i obnove u Avganistanu i Iraku, Kina je kroz svoju inicijativu "Pojas i put" gradila infrastrukturu širom sveta, čime je stekla veliki međunarodni prestiž i uticaj.

Čak 149 zemalja sveta uključeno je u taj globalni program u kojem je bilion (hiljadu milijardi) dolara kineskog kapitala ubrizgano u infrastrukturne projekte širom sveta.

Vojna moć dve zemlje s fokusom na Tajvanu

Kina je ostavila Sjedinjene Države iza sebe kada je u pitanju razvoj neodbranjivih hipersoničnih raketa i broj vojnih brodova. SAD, međutim, imaju veliku prednost u vatrenoj moći i tehnološkom kvalitetu mornarice i vazduhoplovstva.

I dok Kinezi svojim protivbrodskim raketama, naročito hipersoničnim, mogu da ponište znatnu američku nadmoć u broju nosača aviona, smatra se da su nuklearne podmornice SAD tehnološki superiorne u odnosu na kineske i da bi mogle da nanesu veliku štetu kineskim snagama u slučaju oružanog sukoba u okolini Tajvana.

Veliki adut Vašingtona je lanac američkih vojnih baza koji opkoljava Kinu sa istoka i jugoistoka, a koji se proteže od Japana na severu do Filipina na jugu.

Naravno, prosto poređenje između dve države ne uzima u obzir još jednu (veliku) stratešku prednost Vašingtona – mrežu vojnopolitičkih saveza kao što su NATO i Kvadrilateralni forum o bezbednosti u koje su uključene zemlje s čak četiri kontinenta: Severne Amerike, Evrope, Azije, Australije.

U neposrednoj blizini matice Kine i Tajvana, kao tradicionalni saveznici SAD ističu se azijske ekonomske i vojne sile Republika Koreja i Japan. Mada geografski nešto udaljenija, važnu geostratešku ulogu u opkoljavanju i suzbijanju Kine igra i Australija. I Indija, koja sa Pekingom ima krupan teritorijalni spor u Himalajima, u sklopu drugog od dva pomenuta vojnopolitička okvira deluje u cilju obuzdavanja njegovog uticaja na Indijski okean i Južnu Aziju.

Van tih organizacija, u neposrednom okruženju Kine bliske vojne odnose sa SAD pored Tajvana neguju i Filipini, pa i Singapur. I Novi Zeland sarađuje sa SAD u vojnom nadzoru južnog Pacifika.

I dok Kina razvija ekonomske i vojne odnose sa Rusijom, vojnopolitički savezi koje je izgradio Vašington čvršće su integrisani kada su u pitanju komandovanje, kompatibilnost u opremi ili ustupanje teritorije i vojnih baza saveznicama. Oni su veliki rezervoar resursa na koje bi Vašington mogao da se osloni u vođenju eventualnog rata protiv Kine.

I Kina ima adute 

Međutim, kada je reč o mogućem sukob na Tajvanu, Pekingu naruku ide geografska blizina tog ostrva, odnosno činjenica da cela kineska mornarica i pola vazduhoplovstva mogu odmah da se uključe u borbu, dok bi Sjedinjenim Državama trebale nedelje da prebace sve potrebne snage u rejon dejstava.

Naime, kinesko vazduhoplovstvo, veruje se, ima preko 2.000 ratnih aviona, od čega se oko 1.000 nalazi na aerodromima s kojih mogu da dosegnu Tajvan. Takođe, rakete kineske protivvazdušne odbrane praktično pokrivaju i prostor nad Tajvanom.

Dalje, Kina je u proteklih nekoliko godina prestigla Japan i Južnu Koreju po produkciji plovila i sada je najveći graditelj brodova na svetu, te zemlja koja poseduje najviše brodogradilišta na planeti. Kineska vojska u svom sastavu ima oko 360 brodova, a SAD manje od 300. Kada se uzme u obzir da, uključujući civilnu brodogradnju, Kina pravi 40 odsto svih brodova sveta, a SAD i njeni evropski saveznici jedan posto, jasno je da će kineska vojna mornarica i u budućnosti rasti dosta brže nego američka.

Štaviše, Vašington procenjuje da Kina ima oko 2.500 balističkih i krstarećih raketa srednjeg i velikog dometa koje mogu da pokriju celu Južnu Koreju, Japan i Guam, gde se nalaze američke snage koje bi mogle da se umešaju u eventualni sukob oko Tajvana.

Promenljiva jednačina moći

Činjenica da Kina poseduje čak dva i po miliona vojnika u redovnom sastavu ne mora biti presudna jer bi eventualni rat za Tajvan prevashodno bio vođen vazduhoplovnim, raketnim i pomorskim snagama, odnosno jedinicama koje se sastoje od specijalizovanog, profesionalnog sastava čija obuka dugo traje i ne može se lako zameniti (kao što su podmorničari, piloti ili padobranci).

Odnosno, brojnost vojnika bi mogla da dođe do izražaja tek u poodmakloj fazi rata, prilikom iskrcavanja, u slučaju da Peking ima nameru da fizički zaposedne ostrvo i da je uspeo da skoro potpuno eliminiše tajvansku mornaricu, vazduhoplovstvo i obalsku artiljeriju skupa sa američkim snagama koje ih podržavaju.

Prednost koju bi Kina u konvencionalnom i geografski ograničenom ratu imala u pogledu koncentracije snaga na malom prostoru, SAD ovih dana nastoje da umanje otvaranjem nove baze na pacifičkom ostrvu Guam i jačanjem vojnih veza sa Filipinima, gde već drže skladišta municije, opreme i delova i održavaju mnoge vojne vežbe, a gde će, čini se, uskoro i ponovo početi da permanentno stacioniraju svoje trupe.

To bi, skupa sa već postojećim značajnim američkim efektivima na jugu Japana i Guamu, trebalo da pomogne u menjanju jednačine eventualnog otvorenog sukoba Kine i SAD oko Tajvana, koja sve više naginje u korist Kine.

Kontinuirano ekonomsko i vojno jačanje Kine ugrožava dominantni položaj SAD u svetu, te nagoveštava kraj doba jednopolarnog svetskog poretka. Nesposobnost političke elite u Vašingtonu da prihvati multipolarno uređenje sveta kao neminovnost ili situaciju koja može biti od koristi za obe strane nalazi se iza sve glasnijih i beskrupuloznijih osuda Kine i provokativnih aktivnosti kao što su ekonomsko sankcionisanje Pekinga, pojačano snabdevanje Tajvana oružjem i upućivanje političkih delegacija visokog ranga na to ostrvo, koje sugerišu odstupanje od proklamovane politike poštovanja celovitosti i teritorijalnog integriteta Kine.

U uslovima zaoštravanja retorike i eskalatornog delovanja, kada se diplomatija i trgovina guraju u zapećak, raste mogućnost oružanog konflikta na Tajvanu i vojnog sučeljavanja dveju velikih sila. Zbog toga je razumevanje (promenljive) jednačine vojne i ekonomske moći, čiji su obrisi ovde iscrtani, sve važnije.