Filipini otvorili vrata za japansku vojsku prvi put od Drugog svetskog rata

Filipinski predsednik Ferdinand Markos mlađi posetio je Tokio u četvrtak, gde je sa domaćinom japanskim premijerom Fumijom Kišidom razgovarao o produbljivanju odbrambenih i ekonomskih veza između dve zemlje.

Filipinski mediji pišu da Tokio i Manila rade na definisanju ugovora kojim bi se vojnicima obe zemlje omogućilo prisustvo na teritoriji one druge radi održavanja zajedničkih vežbi, odnosno, učešća u borbi protiv posledica elementarnih nepogoda.

S tim u vezi, japanski mediji izveštavaju da su dva lidera postigla okvirni sporazum kojim se omogućava japanskim vojnicima da stupe na filipinsko tlo da bi, ako je to potrebno, pružili pomoć u slučaju prirodnih nesreća poput u regionu čestih tajfuna i zemljotresa.

To je prvi korak, koji će izvesno u bliskoj budućnosti pratiti sporazumi o zajedničkim vojnim vežbama i redovnim periodičnim posetama vojnih aviona i brodova, ocenjuju analitičari.

Mada glasila u dalekoistočnoj carevini to ne ističu, reč je o istorijskom sporazumu koji će omogućiti da japanske trupe, koje su tokom Drugog svetskog rata, smatra se, usmrtile blizu milion filipinskih civila i vojnika, ponovo pojave u toj zemlji pod oružjem.

Premijer Kišida najavio je i prodaju japanskog oružja i transfer vojnih tehnologija Filipinima, te jačanje vojne saradnje dve zemlje sa SAD.

Mediji u ostrvskoj carevini javljaju i da će japanska vlada prvu novčanu pomoć iz novoustanovljenog budžeta namenjenog za jačanje odbrane stranih zemalja, u iznosu oko 15 miliona dolara, uputiti upravo Manili.

Taj novac, spekulišu mediji u Istočnoj Aziji, biće verovatno utrošen za izgradnju i uređivanje infrastrukture u filipinskoj mornaričkoj bazi Subik, koja bi trebalo da uskoro povrati svoj stari sjaj iz doba Hladnog rata, kada je bila najveće logističko uporište američke vojske u tom delu sveta.

Jačanje ostrvskog zida kojim se opkoljava i sputava Kina

Produbljivanje vojnih odnosa između Japana i Filipina deo je šireg trenda čvršćeg međusobnog vojnog povezivanja između istočnoazijskih i pacifičkih zemalja saveznica SAD koje je pokrenuo Vašington kako bi ograničio vojnopolitički uticaj Narodne Republike Kine u regionu i stvorio blok čiji je cilj da onemogući ili oteža projekciju kineske sile na Tajvan i Južno kinesko more.

Japan i Filipini u tome imaju poseban značaj pošto su obe zemlje geografski vrlo blizu Tajvanu: najjužnije japansko ostrvo Jonagunji nalazi se na samo 110 kilometara od Tajvana, dok je filipinski arhipelag Batanes u Moreuzu Luzon od njega udaljen oko 190 kilometara.

Obe zemlje bi, stoga, i bez sopstvenog direktnog mešanja, ustupanjem svoje teritorije i vazdušnog prostora američkim snagama mogle da odigraju važnu ulogu u sprečavanju kineske blokade Tajvana u slučaju rata, odnosno, snabdevanju tog ostrva s 23,5 miliona stanovnika.

Pored višedecenijskog savezništva sa Vašingtonom, Japan i Filipine politički i bezbednosno povezuje to što imaju teritorijalni spor sa Kinom i generalno strahuju od ekspanzije vojne moći Pekinga, odnosno, fizičkog prisustva kineske mornarice i vazduhoplovstva u Tihom okeanu i morima na njegovom obodu.

Zemlja izlazećeg sunca se sa Pekingom spori oko ostrva Senkaku (kineski Dijaoju) u Istočnom kineskom moru, nedaleko od Tajvana, koja leže na vrlo bogatim rezervama nafte i gasa. Katolička republika pak s Kinom se već dugo sukobljava oko ostrva Spratli i grebena Skarboro u Južnom kineskom moru i teritorijalnih voda zapadno od njih.

Vlada u Tokiju nedavno je postigla sporazume o boravku stranih trupa na svojoj teritoriji i sa Australijom i Velikom Britanijom, dok je Manila upravo prošle nedelje potpisala dogovor sa SAD koji omogućuje američkim vojnicima pristup i korišćenje još četiri baze filipinske vojske (ukupan broj tako je dosegao devet).

Time je, dakle, pod palicom Vašingtona stvoren pravni okvir za slobodno premeštanje i raspoređivanje vojnih snaga država azijsko-pacifičkog regiona koje su verne Vašingtonu, čime je napravljen još jedan važan korak ka stvaranju vojnog zida oko najmnogoljudnije zemlje sveta, koji se možda s pravom može nazvati "azijskim NATO-om", kako to i čine vlasti i novinari u Kini.

Taj "azijski NATO" poslednjih godina obnovljenim prisustvom u Tihom okeanu podupire izvorni NATO, naročito Ujedinjeno Kraljevstvo, ali i Nemačka i Holandija, uz Pariz, čije vojno prisustvo u južnom Pacifiku, gde poseduje teritorije poput Nove Kaledonije i Francuske Polinezije, nikad nije ni bilo prekinuto.

Povratak na stare staze

Još pre desetak godina, u kontekstu nastojanja Pekinga da vojno utvrdi ostrva i atole u Južnom kineskom moru koje smatra svojom teritorijom uprkos dugogodišnjem sporu sa Filipinima, Vijetnamom, Malezijom i Brunejima, Tokio je počeo da pruža pomoć Manili isporukama patrolnih brodova za (paravojnu) obalsku stražu i sprovođenjem programa obuke.

Dalje unapređenje vojnih odnosa između dve zemlje usporio je dolazak na vlast predsednika Rodriga Dutertea, koji je za vreme svog šestogodišnjeg mandata od 2016. do 2022. nastojao da umanji vojnopolitički uticaj SAD u svojoj zemlji i Filipine ekonomski približi Kini, te uspostavi vojne veze sa Rusijom.

Prošle godine njega je u predsedničkoj palati u Manili zamenio njegov bliski prijatelj i politički saveznik Ferdinand Markos mlađi, sin diktatora koji je ostrvskom državom koja sada broji preko 108 miliona stanovnika vladao dve decenije, od sredine šezdesetih do sredine osamdesetih godina.

Uprkos afinitetu prema Duterteu i njegovoj porodici, Markos je odlučio da u dobroj meri obnovi višedecenijske bliske vojne odnose sa Vašingtonom i njegovim saveznicima i tako udovolji ne samo rukovodstvu na Kapitol hilu već i sopstvenom narodu, koji, većinski, u Kini vidi najozbiljniji izazov za bezbednost svoje zemlje.

Deset savremenih, brzih plovila dužine blizu sto metara proizvedenih u japanskim brodogradilištima omogućilo je Filipinima da ostvare bolji nadzor i kontrolu nad vodama oko kojih se spore s Kinom. Filipinski mediji tvrde da je jedan od ciljeva posete njihovog predsednika Tokiju ove nedelje bio i kupovina novih japanskih brodova za obalsku stražu.

Treba reći i da je Manila poslednjih godina, u svrhu suprotstavljanja kineskom pritisku na vode koje smatra svojom teritorijom, odnosno, ekskluzivnom ekonomskom zonom, kupila i 12 lakih vojnih aviona FA-50 južnokorejske proizvodnje.

Uspešno laviranje između dva bloka

Uprkos nedvosmislenom vojnopolitičkom oslanjanju na SAD (i njene saveznike), Markos sebe vidi kao lidera koji vodi neutralnu politiku kada je u pitanju geopolitičko sučeljavanje Vašingtona i Pekinga.

Pre Tokija, gde je ovog puta dobio obećanja za investicije i trgovinsku razmenu ukupne vrednosti preko četiri i po milijarde dolara, Markos mlađi posetio je Peking. Tamo je njegova delegacija pobrala ugovore i obećanja u vezi sa ekonomskom saradnjom vredne 28,5 milijardi.

Otud, čini se, da on u ovom trenutku dobro lavira između dva suprotstavljena tabora, uzimajući od oba ono najbolje što imaju da ponude (a što njegovoj zemlji treba): bezbednosni kišobran od SAD i njenih saveznika poput Japana i novac za ekonomski razvoj od Kine.