Pokušaji ekonomskog razdvajanja Tajvana od matice Kine

Desetog oktobra na Tajvanu je obeležena godišnjica osnivanja Republike Kine, kako to pacifičko ostrvo sa 23 miliona stanovnika zvanično sebe naziva.

To je dan kada je u kineskom gradu Vučangu 1911. počeo ustanak protiv monarhije koji je predvodio doktor Sun Jat Sen i koji je doveo do obaranja dinastije Ćing i formiranja republike prvog januara 1912. godine.

Tajvan, dakle, sebe vidi kao naslednika i nastavljača kapitalističke republike čiji su temelji udareni u matici Kini pre 111 godina, budući da su u međuvremenu, 1949. godine, vlast u njoj preuzeli komunisti, dok se rukovodstvo Nacionalne narodne partije i njene pristalice, koje su bili za kapitalistički političko-ekonomski sistem, masovno prebegli na Tajvan.

Predsednica Caj Ingven je u obraćanju okupljenim zvaničnicima i građanima rekla da Tajvan nema nameru da odbaci demokratiju i optužila vlasti u Pekingu za pretnje vojnom silom, eskalaciju nastojanja da priguši suverenitet Tajvana, te za ugrožavanje mira i stabilnosti u Tajvanskom moreuzu i regionu.

Ona je istovremeno pozvala Peking "da se iznađe racionalan način za održanje mira i stabilnosti u Tajvanskom moreuzu koji bi bio prihvatljiv za obe strane i bio zasnovan na ravnopravnosti i uzajamnom uvažavanju."  

Šezdesetšestogodišnja Cai došla je na funkciju 2016. godine, a 2020. godine je osvojila drugi četvorogodišnji mandat.

Interesantno je da je Nacionalna narodna partija, koja je četrdesetih godina prošlog veka vodila ogorčeni rat protiv komunista koji je izgubila, zbog čega je morala da potraži utočište na Tajvanu, poslednjih godina zagovornik politike zbližavanja sa maticom Kinom, dok je Demokratska progresivna partija ta koju odlikuje želja za punom nezavisnošću.

Slabljenje ekonomskih veza sa maticom Kinom

Vlada Demokratske progresivne partije predsednice Caj Ingven proteklih godina je nastojala da produbi de fakto nezavisnost od Pekinga kroz intenzivnije naoružavanje, jačanje ekonomskih, političkih i vojnih odnosa sa SAD, ali i privredno razdvajanje od matice Kine.

Ovaj poslednji element deo je njene politike o kojem se vrlo malo zna i govori van same Istočne Azije.

Naime, uporedo s vestima o obeležavanju godišnjice početka revolucije kojom je oboren poslednji kineski car na Tajvanu, mediji u Istočnoj Aziji objavili su i rezultate ankete sprovedene na uzorku od preko 500 tajvanskih preduzeća, koji kazuju da je četvrtina kompanija koje posluju na tlu matice Kine već izmestila deo svojih kapaciteta iz najmnogoljudnije zemlje sveta, dok još jedna trećina razmatra da učini isto.

Oko 63 posto tajvanskih privrednih subjekata koji su izmestili deo svog poslovanja iz Kine opredelilo se da svoja sredstva za proizvodnju preseli u države Jugoistočne Azije, kao što su Vijetnam i Tajland, dok se oko 50 posto odlučilo i da deo svojih poseda i osoblja vrate na Tajvan.

Taj trend se pripisuje politici koju je formulisala tajvanska vlada pod predsednicom Caj Ingven, čiji je zvanični naziv "Nova politika usmerenja ka jugu" a cilj da umanji zavisnost tajvanske privrede od radne snage i tržišta u matici Kini. Ona podrazumeva ohrabrivanje tajvanskih kompanija da prebace fabrike u zemlje ASEANA i Južne Azije, nove investicije u te regione i Australiju i Novi Zeland, te uspostavljanje zajedničkih lanaca snabdevanja sa njima.

Tajvan, ostrvo sa oko 23 miliona stanovnika, je, ilustracije radi, u prvih sedam meseci ove godine u 18 zemalja Juga uložio 2,2 milijarde dolara, odnosno, oko 44 odsto ukupnih investicija u inostranstvo. 

Toj politici koja napore za ekonomski razvoj usmerava na geografski Jug, međutim, poslednjih godina pogoduju i prilike u samoj Kini, činjenica da je radna snaga tamo poskupela, te da je insistiranje na zatvaranju gradova radi obuzdavanja novog korona virusa značajno poremetilo snabdevanje i rad svih preduzeća uopšte. 

Naravno, i vidno zaoštravanje političkih odnosa sa Pekingom i ekonomske sankcije koje je on nedavno počeo da uvodi ne bi li kaznio vlasti u Tajpeju za njihovo delovanje usmereno na jačanje de fakto nezavisnosti navode tajvanske privrednike da preispitaju praksu velikog i relativno bezrezervnog ulaganja u maticu Kinu iz prvih petnaestak godina ovog veka.

Slabljenje ekonomskih veza između Tajpeja i Pekinga odgovara Vašingtonu, kojem je najpre u interesu da ograniči transfer tajvanske tehnologije Kini u oblasti projektovanja i proizvodnje čipova i razvoja veštačke inteligencije kako bi usporio tehnološki razvoj kineske ekonomije i jačanje kineske armije, a onda i da osujeti nastojanje Pekinga da ekonomski integriše Tajvan do stepena koji bi znatno olakšao i njegovu političku i fizičku integraciju u kinesku državu.

Ograničenja politike usmerenosti na Jug

Politički i ekonomski komentatori u Istočnoj Aziji, međutim, ukazuju na dve poteškoće kada je u pitanju nastojanje da se kroz širenje poslovanja na Jugu umanji ekonomska zavisnost Tajvana od komunističke matice. Prva je ta što nemali broj zemalja Jugoistočne i Južne Azije, poput Laosa, Kambodže, Mjanmara ili Šri Lanke, i same imaju visoki stepen ekonomske i finansijske zavisnosti od Kine, te bi pod njenim pritiskom mogle da ometu funkcionisanje tajvanskih preduzeća na svojoj teritoriji u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa između Tajpeja i Pekinga. 

Dalje, mada geografska diversifikacija u mirnodopskim uslovima ima efekta kada je u pitanju produbljivanje ekonomske nezavisnosti Tajvana od Pekinga, ona ne bi bila tako smislena u slučaju rata.

Naime, pojedini tajvanski biznismeni ističu da, uprkos tome što su njihova proizvodna postrojenja delom izmeštena u Jugoistočnu Aziju, istraživači, planeri i najviši rukovodioci ostaju na samom Tajvanu, zbog čega bi u eventualnom ratnom sukobu s Kinom došlo do prekida veza sa fabrikama u inostranstvu i ozbiljnih problema u njihovom radu.

Osim toga, duža pomorska i vazdušna blokada koju bi Peking mogao da pokuša da sprovede fizički bi onemogućila dopremanje u Tajvan proizvoda koje tajvanske firme produkuju u Jugoistočnoj i Južnoj Aziji. 

Naravno, i privrednim subjektima i političarima na Tajvanu je, možda više nego ikom drugom, jasno da je Kina ogromno tržište i prostor sa obiljem radne snage i skoro neiscrpnim prirodnim resursima, te da je naći ekonomske alternative koje bi je sasvim ili u najvećem delu odmenile nemoguće.

Ipak, zabrinutost od daljeg pogoršanja odnosa sa Pekingom, koje bi moglo da rezultira u daljim sankcijama, goni tajvanske privrednike da sve više pažnje usmere ne samo na Jug, već i na Japan, Republiku Koreju i SAD.