Obolelo zdravstvo Italije – pacijenti prinuđeni da se odreknu lečenja

Zdravstveni sistem Italije ne cveta! Naime, "Aktivno građanstvo" je u svom najnovijem izveštaju iznelo podatke o zdravstvu o kojima narod govori svakodnevno: liste čekanja na preglede su duže i od godinu dana, bez obzira na hitnost slučaja, pa bolesni moraju da idu u skupe privatne klinike.

Zbog toga jedna od deset osoba mora da se odrekne lečenja. Na mamografiju se čeka i do dve godine, godinu dana na ultrazvuk, skener ili ortopedsku hiruršku intervenciju.

Što se onkoloških pregleda tiče, zdravstvo kasni u skoro svim delovima Italije. Problem se pojavio i pre pandemije.

Koliko je kriva pandemija

Udruženje "Aktivno građanstvo" svake godine u izveštaju objavljuje podatke o stanju u italijanskom zdravstvu. Izveštajem su obuhvaćene i usluge "PiT Salute" (Projekat integrisane zaštite zdravlja), ali i ostale žalbe obolelih koje neretko završavaju na sudu.

Prošle godine sudu se obratilo skoro 14.000 građana. U izveštaju se navodi da je proteklih godina zdravstvo bilo paralisano zbog epidemije kovida 19, pa su pacijenti oboleli od drugih bolesti gurnuti u drugi plan, tj. njihovo lečenje je odloženo.

Nekoliko miliona pregleda, operacija i ostalih zdravstvenih usluga ostalo je u senci pandemije.

Beskonačne liste čekanja

Od svih žalbi, 72 odsto tiče se izuzetno dugačkih lista čekanja na specijalističke preglede, 53,1 odsto na hirurške intervencije i dijagnostičke preglede, 51 odsto se tiče kontrolnih pregleda, a 46,9 odsto prvih specijalističkih pregleda.

Nakon toga, na listi čekanja su rehabilitacija (32,7 odsto), ležanje na odeljenju (30,6 odsto), lečenje u kućnim uslovima (26,5 odsto) kao i kućna rehabilitacija (24,4 odsto).

Centar za koordinaciju udruženja za zaštitu ambijenta i prava korisnika (CODACONS) u svom izveštaju kaže da se to, ponekad i višegodišnje, čekanje može rešiti odlaskom u privatne domove zdravlja, ali to iziskuje velika novčana ulaganja.

Iako zakon predviđa da se pacijentima mora garantovati maksimalno 30 dana za specijalističke preglede i 60 dana za dijagnostičke, kao i da pacijent može da traži pregled kod privatnika po ceni participacije, to je u praksi teško izvodljivo. Ne bi trebalo da postoje ni liste čekanja za teže bolesti, ali to nije tako.

Iz Kodakonsa upozoravaju da je to stara boljka italijanskog zdravstva i da je epidemija samo iznela na površinu već postojeće probleme: malo zaposlenih, nedovoljno ulaganje u zdravstvo. A pošto su tokom epidemije "zamrznuti" svi "neesencijalni" pregledi, liste čekanja su danas preduge.

Iako je udruženje potrošača izdalo i brošuru u kojoj je građanima do detalja objašnjeno šta mogu da očekuju i urade da se poboljša zdravstvo u Italiji, italijanska birokratija, koja je to smislila, nastavlja da za sve krivi situaciju sa koronom.

Kako funkcioniše zdravstvo u Italiji

U Italiji postoji Servizio sanitario nazionale (SSN) – javno zdravstvo sa svojim regionalnim centrima. Vlada je ta koja upravlja budžetom za zdravstvo na nivou zemlje i garantuje zdravstvenu zaštitu i Italijanima i strancima koji legalno žive u toj zemlji.

SSN u Italiji garantuje zdravstvenu zaštitu koja je u najvećem broju slučajeva besplatna, kao i besplatno lečenje osobama koje boluju od hroničnih bolesti. S druge strane, građani plaćaju participaciju za specijalističke i dijagnostičke preglede, laboratorijske analize, ali ne plaćaju za hitne intervencije i banjsko lečenje.

Za pacijente koji se leče od hroničnih bolesti, retkih oboljenja, dijabetesa, kardiopatija, invaliditeta, rano otkrivenih tumora, za trudnice, za testiranje na HIV nije potrebna participacija.

Participacija se ne plaća ni kod lekara opšte prakse, prilikom dijagnostičkih pregleda, skrininga odnosno ranog otkrivanja bolesti i njihove prevencije ili u slučaju zaštite stanovništva kao što je bio slučaj za vreme pandemije.

Zatim za lečenje u bolnicama ili centrima za rehabilitaciju, u slučaju posebnog načina ishrane teških pacijenata kao i dijabetičara, te osoba koje nisu tolerantne na gluten, za kolica, proteze i sva druga pomagala za osobe sa invaliditetom.

Godišnje se u Italiji obavi više od 55 miliona pregleda, od čega više od pola u privatnim domovima zdravlja. Iako je, prema istraživanju Svetske zdravstvene organizacije, italijanski zdravstveni sistem jedan od najboljih na svetu, ipak nije u stanju da se izbori s predugim listama čekanja.

Zato Italijani odlaze u privatne domove zdravalja kao i na klinike koje imaju sporazum sa javnim zdravstvom.

Italija je zbog ekonomske krize, između 2008. i 2013. godine smanjila ulaganja u zdravstvo.

U Italiji, prema podacima OCSE-a, godišnji trošak za lečenje iznosi 2.473 evra po stanovniku, što je znatno manje nego u Francuskoj (3.644 evra) i Nemačkoj (4.504 evra) i po tim podacima Italija je ispod srednje vrednosti (2.473 naspram 2.572 evra).

Između javnog i privatnog lečenja, zdravstveni trošak je oko 8,7 odsto bruto društvenog proizvoda.

Za magnetnu rezonancu u Italiji možete potrošiti od 30 do 50 evra u zavisnosti koji deo tela se snima, a ta cena u privatnom sektoru može da pređe i 1.500 evra.

Ultrazvuk abdomena se plaća od 35 do 250 evra.

Istraživanja pokazuju da su najbolji zdravstveni sistemi na severu zemlje, gde su i cene najviše, dok su najgori na jugu, gde su opet cene dosta niže. Sajt pod nazivom Privatno zdravstvo pokazuje sve cene u privatnom sektoru i razlike između regiona u Italiji.

Zdravstvo u ostatku sveta

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), zdravstveni sistemi u Italiji, Španiji i Francuskoj su bolji nego u drugim evropskim zemljama.

Što se Skandinavije tiče, na prvom mestu je Norveška. U zemljama Latinske Amerike prednjače Kolumbija, Čile, Kostarika i Kuba, a u azijskim Singapur i Japan. U Africi i zemljama Bliskog istoka izdvajaju se Oman, Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Maroko.

Koliko košta zdravstvo u Evropi i ostatku sveta

Na prvom mestu po cenama je Švajcarska sa 8.000 dolara po glavi stanovnika. Slede Nemačka i Norvešla sa 6.600 dolara.

OCSE je objavio i listu zemalja gde je zdravstvo najskuplje. Na prvom mestu se nalazi Amerika, za njom slede Švajcarska, Nemačka, Norveška, na petom mestu je Austrija pa Švedska, Holandija, Danska, Luksemburg, Belgija, Kanada, Francuska, Irska, Australija, Japan, Island, Velika Britanija i Finska.

Koliko košta lečenje u Sjedinjenim Državama

Sjedinjene Američke Države nemaju javni zdravstveni sistem koji pokriva troškove građana za lečenje, kao što imaju Italija ili Kanada. Oni takođe nikada nisu predvideli maksimalni limit za plaćanje novih tretmana, poput magnetne rezonance, transplantacije organa ili novih lekova.

U Americi svaki pacijent plaća svoje lečenje ili kupuje osiguravajuće polise koje će pokriti eventualne troškove lečenja. Ta osiguranja različito koštaju i američki državljani mogu da biraju između maksimalne pokrivenosti i koje će operacije u to biti uključene. Osiguravajuća društva izdaju polise na osnovu klase rizika, tj. da li je neko u porodici već imao određenu bolest, pa polisa može biti skuplja ili uopšte neće biti izdata.

Po podacima OCSE-a iz 2019. godine, američka taksa iznosi 11.072 dolara po glavi stanovnika. Za vreme predsednika Baraka Obame, vlada je usvojila nekoliko različitih programa koji su predviđali pomoć osobama sa niskim primanjima kao i obavezu za osiguranja da ne mogu da negiraju pokrivanje zdravstvenih troškova teškim bolesnicima.

I mada su troškovi različiti i variraju, jedan od primera koji je izneo OCSE je i sledeći: ugradnja srčanog stenta košta oko 270.000 dolara, operacija slepog creva 22.000 dolara, dnevni boravak u bolnici košta 1.500 dolara, rendgenski snimak i stavljanje gipsa 10.000 dolara, angio-plastika oko 32.000 dolara, odlazak u hitnu pomoć 1.400 dolara, prevoz ambulantnim kolima 2.300 dolara plus 50 dolara za svaki pređeni kilometar.