Tragedija koja se ne zaboravlja – godišnjica najteže avionske nesreće na svetu

Dvanaestog avgusta 1985. avion "boing 747", tada najvećeg japanskog avio-prevoznika (JAL) sa 509 putnika i 15 članova posade uputio se na kratki, rutinski let od tokijskog aerodroma Haneda do grada Osake.

Na toj liniji, gde let traje tek nešto više od jednog sata, korišćen je "džambo džet" umesto letelice kapaciteta do 100 putnika, kako je to uobičajeno, jer ona povezuje dva najmnogoljudnija grada u Japanu. Ti gradovi ne samo što imaju višemilionsku populaciju već su i fizički spojeni s brojnim drugim naseljima u neposrednoj okolini, te formiraju ogromne konurbacije – prestonica Tokio preko 35 miliona, a Osaka oko 17 miliona stanovnika. 

Let broj 123, s polaskom u šest sati posle podne, bio je peti tog dana za divovsku mašinu proizvedenu 1974. godine, koja je do tada na svojim metalnim plećima iznela više od 18.000 letova i u vazduhu provela 25.000 sati.

Avion je bio krcat putnicima jer je sredina avgusta, doba godine kada se Japanci tradicionalno vraćaju u svoj zavičaj kako bi s porodicom učestvovali u ritualima posvećenim dušama preminulih predaka, za šta radnici obično dobijaju nedelju dana odmora.

Vazduhoplovom je komandovao iskusni 49-godišnji kapetan Masami Takahama, koji je tog dana imao zadatak da instruira mlađeg kolegu, kandidata za isto zvanje.

Tragični rekord

Ta rutinska pokazna vežba, međutim, ubrzo se pretvorila u pakao, kada se na visini od oko 7.300 metara, svega 12 minuta nakon polaska, letelici iznenada urušio krov i otpao komad repa, prerezavši sve dovode ulja koje pokreće kormilo i zakrilce i učinivši je nemogućom za upravljanje.  

Iznenađeni i, kako je vreme teklo i ozbiljnost kvara postajala sve jasnija, sve očajniji piloti s teškom mukom su se borili s neposlušnom, osakaćenom mašinom – čitavih trideset minuta pre nego što se bacila u poslednje od mnogo jezivih poniranja i razbila u šumskim nedrima planine Takamagahara u prefekturi Gunma, stotinak kilometara severozapadno od Tokija.

Čak 520 ljudi je preminulo, od kojih neki zbog tragičnog višečasovnog kašnjenja u spasavanju – tužni ishod po kojem je let 123 ušao u crnu istoriju vazduhoplovstva i nesreća koje je prouzrokovao čovek.

U sudaru dve letelice na pisti aerodroma Los Rodeos na Tenerifama 1977. život su izgubile čak 583 osobe, ali je pad JAL-ovog "džambo džeta" najteža nesreća koju je samostalno doživeo jedan avion. 

U njoj je nastradao i jedan od najpoznatijih japanskih pevača u posleratnom periodu Kju Sakamoto.

Istražitelji koji su analizirali ostatke vazduhoplova, u potrazi za uzrocima nesreće, našli su pohranjene u džepovima odela i sedišta, brojne dirljive poruke preminulih putnika, ispisane za vreme duge, uzaludne borbe s razuzdanom nemani.

Kao i mnoge druge vazduhoplovne tragedije, i ova je mogla biti izbegnuta da je šteta koju je letelica pretrpela sedam godina ranije bila ispravno sanirana.

JAL-ov "Džambo džet" je, naime, pri jednom sletanju na aerodrom Itami u Osaki 1978. snažno udario zadnim delom u beton piste, zbog čega je smesta morao na opravku, koju su izvršili radnici proizvođača, "Boinga".

Nakon toga, nažalost, tehnički neadekvatnog zahvata letelica je ipak obavila još čitavih 12.319 letova pre nego što joj je konstrukcija repnog dela popustila u vazduhu.

Nesreća koja se ne zaboravlja

Na 1.560 metara visine, na teško pristupačnom mestu gde je avion udario u planinu, kasnije je podignut oltar domaće mnogobožačke religije šinto kako bi se umirile duše poginulih.

Put do njega prokrčen je o trošku avio-kompanije, kojoj su bile potrebne godine da povrati poverenje putnika.

I dan danas, kako bi se pomolili za pokoj duše nastradalih rođaka, porodice nastradalih se svake godine penju na blizu 2.000 metara visoku planinu na administrativnoj granici prefektura Gunma i Nagano, koja nosi ime mitske nebeske zemlje Takamagahara s koje su po drevnom predanju na tlo japanskih ostrva sišla moćna božanstva, među kojima i predak carske porodice. 

Njih na to hodočašće često prate i prijatelji, ali i mala armija novinara. 

Nesreća iz 1985. godine, koju je preživelo četiri osobe, sve žene, među kojima, kakve li sreće, i jedna majka i njena ćerka, urezana je u kolektivnu svest japanskog stanovništva.

Ona je i dalje po broju nastradalih najveća katastrofa u istoriji Zemlje izlazećeg sunca koju je izazvao čovek, zbog čega je ne samo predmet oplakivanja i istorijskog istraživanja, već i fascinacije i mašte, odnosno, brojnih religijski obojenih glasina i teorija zavere.