Nica, Beč – postaju li crkve gromobrani nezadovoljstva evropske islamske mladeži

U četvrtak je grupa mladih Turaka upala u Crkvu Antona Padovanskoj u bečkoj opštini Favoriten. Njihov bes je bio usmeren ka onom što im je u brzini bilo moguće, na crkveni nameštaj, mobilijar.

Juče ujutru je u Katedralu Svetog Stefana u centru centra Beča upao muškarac s povicima "Alahu-ekber". Policija je brzo stigla i identifikovala napadača.

Osim imena koje se po pravilu ne objavljuje u takvim slučajevima, o njemu se zna da ima 25 godina, da je iz Avganistana i da je u Austriju stigao kao izbeglica/azilant, što po pravilu znači da je po dolasku u Evropu u prijavi naveo kako je u svojoj domovini bio politički proganjan, obično od talibana i njihovog rigidnog shvatanja islama.

"Muškarac je na policijske službenike delovao zbunjeno i izgubljeno", kaže se u saopštenjima bečke policije i pres-službe Bečke nadbiskupije.

Po stvarnim efektima na dnevni život vernika i, u boljim danima, gomile turista koji prolaze kroz bečku katedralu, taj "napad" je naravno, sam po sebi, ništa. U najgorem slučaju ometanje reda.

Ali nervi egzekutive svuda po Evropi, sada i u Austriji, već su vrlo napeti kad je u pitanju normalan rad crkava.

Mladi Avganistanac je pretražen, prekontrolisana je i crkva, da negde ne stoji neki "paketić" ispod klupe. Policija je opkolila katedralu u širokom perimetru i uključila u akciju Službu za zaštitu ustavnog poretka i odbranu od terorizma.

Nije pronađeno ništa, čitava akcija deluje prenaduvana, čak sa elementima komike. Prema trenutnim saznanjima, kako policija uvek dodaje.

Crkve kao zgrade – cilj napada?

Veliki mediji procenjuju taj slučaj po njegovim realnim dometima, tresla se gora. Ali ako se čita saopštenje Bečke nadbiskupije, koje prenosi njihova agencija Kat-pres (Katolička novinska agencija Austrije), crkvu u Austriji nimalo ne zabavljaju ta dva događaja, onaj iz opštine Favoriten, i sad ovaj u Katedrali. Te dve incidentne tačke počinju da liče na liniju, u širem evropskom kontekstu već i na mustru.

Da li je u takvim slučajevima "sreća" da nije bilo ljudskih žrtava, kako se obično kaže, ili ljudske žrtve nikada nisu bile ni planirane, ni željene? Gledano na taj način, napad na crkvu u bečkoj opštini Favoriten nije ni "neuspešan" ni "ometen", već naprotiv, vrlo uspešan napad na simboličku funkciju jedne zgrade.

Da li su crkve u Evropi, kao arhitektonski objekti sa jakom simboličkom porukom, koja se poziva na skoro dve hiljade godina tradicije, postale objekat napada sui generis, po sebi, po vlastitom pravu i kulturnom statusu?

Da li se to rađa nova forma nezadovoljstva evropske islamske mladeži, koja crkve vidi kao gromobrane na koje će se izliti njihov bes i onda smiriti u javnoj konstataciji da "srećom nije bilo ljudskih žrtava"?

Čak se i u slučaju Nice može postaviti pitanje da li se prevashodno ciljalo na simbolički prostor crkve, a koliko su ljudske žrtve tek "kolaterala" u toj školi islamističkog fundamentalizma.

Ni policiju ta dva bečka slučaja nimalo ne zabavljaju.

Ministar unutrašnjih poslova Karl Nehamer je na "neuralgične tačke", to jest oko crkava, poslao dodatne policijske snage. To da je Stefanova katedrala od turističke tačke postala neuralgična, "hotspot", kako kaže Nehamer, nije lišeno drske ironije evropskog momentuma.

Tek sada je policija objasnila kako je izgledao uvod u randaliranje po franjevačkoj crkvi u opštini Favoriten.

U toku tog dana (četvrtak, 29. oktobra) grupa mladih, njih dvadesetak, najmlađi 13, najstariji 18 godina, državljanstvo sirijsko i avganistansko, kretala se prema glavnoj opštinskoj ulici. Mladi, zapravo deca, koristili su pirotehniku i uzvikivali religiozne parole. 

Kad su primetili policiju, bilo je gotovo sa grupnom kohezijom. Članovi grupe su se razbežali na sve strane, policija je uspela da zaustavi njih desetak i napiše par prijava zbog nedoličnog ponašanja i ometanja javnog reda i mira.

Kad se grupa mladih Sirijaca i Avganistanaca razbežala, protest su preuzeli mladi Turci, njih 30 do 50, i krenuli na franjevačku crkvu iznad Rojmanplaca.

U slučaju da veza između slomljene klupe u crkvi na periferiji Beča i napada na vernike u katedrali u Nici izgleda prenapregnuta, treba reći da samo Ministarstvo policije u Austriji povezuje te dve stvari.

"Na osnovu terorističkih napada u Francuskoj (...) u dogovoru između Službe za zaštitu ustavnog poretka i antiterorizam i Komande specijalnih jedinica 'Kobre' podignut je stepen zaštite francuskih objekata u Beču, javnih trgova i neuralgičnih tačaka", kaže se u saopštenju Minstarstva.

Ministar Nehamer je poručio da će hrišćanska zajednica biti zaštićena.

"Nećemo dopustiti da se u Austriji uništi pravo na slobodno ispoljavanje religije. Hrišćansku zajednicu ćemo štititi svim svojim snagama", poručio je Nehamer.

Kao što se vidi, kroz administrativan rečnik javnih institucija počinju da prosejavaju starina i tradicija. "Javni trgovi" su u istoriji evropskog urbanizma nastajali oko crkava, najčešće tako što su groblja oko srednjovekovnih crkava bivala predavana živom gradskom tkivu na upotrebu.

Starinski deluje i Nehamerova izjava o "zaštiti hrišćanskih zajednica svim snagama". Ako i kad bude rekao "zaštita hrišćana svim sredstvima", to će biti znak da je situacija postala još ozbiljnija. Da se Evropljani verbalno i sadržajno vraćaju u prošlost, ne vlastitom voljom.

Islamska verska zajednica: "Drago nam je što ništa nije slomljeno"

Od kada je pre dve godine preuzeo vođstvo nad Islamskom verskom zajednicom (IGGÖ), kurdsko-turski advokat Imit Vural je tu instituciju poveo putem nespretne kako medijske, tako i sadržajne politike.

IGGÖ uglavnom protestuje – kad se u osnovnim školama zabrani nošenje marama, kad se osnuje Dokumentacioni centar za slučajeve islamističkog radikalizma, ili kad Ministarstvo policije smeni bosanskog imama Sijamhodžića sa mesta duhovnika u austrijskoj vojsci pre nego što je tražilo dozvolu od Vuralovog tima.

Do sada (1. novembra, rano posle podne) IGGÖ nije na svom službenom sajtu objavila nikakav komentar na događaje u opštini Favoriten.

Poslednja reakcija na sajtu odnosi se na protest zbog Sijamhodžićeve smene, i stara je skoro deset dana.

Jedinu reakciju IGGÖ stavlja na svoju Fejsbuk stranicu: "Predsednik Vural je danas pre podne (31. oktobra) razgovarao telefonom s Njegovom eminencijom kardinalom Šenbornom. Doživeli smo olakšanje jer, uprokos medijskom izveštavanju, u unutrašnjosti crkve nije bilo oštećenja. Svejedno, mi ipak oštro osuđujemo tu akciju."

U izjavi se krije jedna sitna manipulacija i jedna krupnija frojdovska omaška. Formulacija o "oštećenjima u crkvi" došla je od policije i crkvenih organa u medije, a ne obrnuto, iz medija u policiju i crkvene organe.

Omaška se tiče konstatacije da "nije bilo ništa, ali nama je svejedno žao".

Poslednji događaji u Beču, kao i već uobičajene nespretne reakcije Vuralovog tima, dovode ovdašnje muslimane u nezgodnu poziciju da se pravdaju bez krivice.

Juče, u subotu, nekoliko manjih grupa građana muslimanske ispovesti se uglavnom spontano, u različitim momentima okupljalo oko Crkve Antuna Padovanskog kao simbolička straža.

Ramazan Demir, počasni imam i docent na Višoj školi za religioznu pedagogiju u Kremsu, nije štedeo reči da pokaže koliko je on lično potresen tim događajem, ili barem koliko taj događaj komplikuje mirnodopski pogon jednog islamskog pedagoga u Evropi.

Tamo gde je Vural s visoka pisao "mi smo mirni jer je to ništa", Demir je ponavljao "ja sam duboko potresen".

Ovde se ne izvodi teza o "dobrim" i "lošim" muslimanima. Takva vrsta rasprave ne bi vodila nikuda i već je obezvređena činjenicom da je subjektivna i da se teoretski može odnositi na sve – na dobre i loše političare, dobre i loše susede, dobre i loše đake, dobre i loše granice, dobar i loš ukus, dobru i lošu omladinu...

Poslednji događaji i u Francuskoj i u Austriji pokazuju, naprotiv, da je dopuštena druga teza, ona o jasnijoj definiciji javnog prostora.

To znači, čija je Evropa kao javni, državni i ustavni prostor? Ona je prostor sekularnih Evropljana u kom hrišćanske konfesije uživaju izvesne simboličke privilegije. 

Čija je Evropa kao zbir privatnih prostora? Ona je prostor različitih konfesija, muslimanske takođe, s punim pravom.

Da bi objasnile tu razliku napadačima na vernike i stolice u crkvama, evropske države bi morale da pribegnu atavističkom jeziku vere i teritorije, a to onda donosi novi set problema.