Zašto Japan, na koji je bačena atomska bomba, ne potpisuje Sporazum o zabrani nuklearnog oružja

Povod za njegovo obraćanje medijima bila je činjenica da je 24. oktobra Honduras ratifikovao pomenuti sporazum, postavši 50. zemlja koja je to učinila. 

Broj od 50 potpisnica je suštinski bitan, jer kada toliko zemalja u svojim parlamentima odobri određen dokument donet u Ujedinjenim nacijama, on stupa na snagu.

Kato, šef vladinog kabineta, izjavio je u Tokiju da Japan "deli cilj ukidanja nuklearnog oružja kojem sporazum stremi". Ali da je u uslovima kada se pogoršava bezbednosna situacija u kojoj se zemlja nalazi za nju prikladnije da, noseći sa spoljnim pretnjama, nastoji da "na trezven i realističan način doprinese napretku u smanjivanju nuklearnog naoružanja".

Tekst Sporazuma o zabrani nuklearnog oružja usvojen je u Skupštini UN 2017. godine. Za njega su tada glasale 122 članice. On predviđa zabranu razvoja, upotrebe, stacioniranja, skladištenja i testiranja nuklearnog oružja s ciljem da ono konačno bude ukinuto.

Stupiće na snagu 22. januara sledeće godine, tačno 90 dana nakon što ga je ratifikovala pedeseta država članica UN. Time će se nuklearno oružje svrstati u red sredstava zabranjenih od strane Ujedinjenih nacija, u kojem se već nalaze biološko i hemijsko oružje.

Vezane ruke vlade u Tokiju

Japanska vlada tradicionalno naglašava potrebu za razoružanjem i odricanjem od nuklearnog oružja zbog nesrećnog i surovog iskustva iz 1945. godine, kada su japanski gradovi Hirošima i Nagasaki pretvoreni u prah, oba uz više desetina hiljada žrtava.

Takođe, brojne japanske nevladine organizacije i pojedinci koji su preživeli nuklearno bombardovanje, kao i gradonačelnici Hirošime i Nagasakija, decenijama se zalažu za ukidanje nuklearnog oružja.

Uprkos svemu tome, kao i činjenici da je naročito zainteresovana za denuklearizaciju Korejskog poluostrva jer atomski arsenal Severne Koreje doživljava kao izrazito ozbiljnu i tešku pretnju po bezbednost svoje zemlje, japanska vlada za sada ostaje po strani, iako bi njena saglasnost pomenutom sporazumu dala veliku moralnu težinu.

Tokio se uzdržava od ratifikacije jer mu sporazum ne odgovara u bezbednosnom smislu. Konkretno, zabrana nuklearnog oružja najpre je trn u oku njegovog vojno-političkog saveznika, Sjedinjenih Američkih Država, sile koja Japanu pruža zaštitu svojim nuklearnim kišobranom.

Ta protekcija Tokiju je neophodna s obzirom na činjenicu da su njegovi najbliži susedi, Rusija i Kina, nuklearne sile par ekselans. Takođe, još jedan sused, Demokratska Narodna Republika Koreja, poseduje to razorno oružje i velikim koracima razvija tehnologiju potrebnu za njegovu pouzdano, uspešno izručivanje na srednje i velike daljine.

Uloga Japan esencijalna

Dok je vlada u Tokiju, razumljivo, ophrvana sopstvenom dilemom, tj. razapeta između želje da bude svetski lider u razvoju miroljubive koegzistencije i uspostavljanju svetskog mira (što podrazumeva i globalno razoružanje, odnosno denuklearizaciju) i realne potrebe da očuva sopstvenu bezbednost u složenim međunarodnim uslovima, njeno oklevanje da prihvati dokument UN produbljuje zabrinutost da on nikada neće zaživeti.

Naime, jasno je da nuklearne sile i NATO ne žele da odreknu sigurnosti i moći koju im pruža to oružje i da će one (nastaviti) da snažno lobiraju protiv pomenutog sporazuma i da ga ignorišu, zbog čega je on od početka osuđen na sporu i nesigurnu plovidbu.

Ali, ako država sa specifičnom istorijom kakvu ima Japan ne podrži sporazum o zabrani nuklearnog oružja, njegova moć da privuče i okupi puno članica UN i tako posluži kao sredstvo za moralni i legalni pritisak na nuklearne sile dalje će oslabiti.

Neprihvatanje od strane zemlje koja je iskusila nuklearno bombardovanje uvek će biti snažan argument za protivnike sporazuma kojim će one potkopavati njegov autoritet.