Šta popravlja robot u popravnom domu

Po neobično toplom februarskom danu, kolega kamerman i ja stižemo zadihani u popravni dom "Rjozenkai" u tokijskom kvartu Jojogi, na obodu istoimenog parka.

Kamerman je čovek koji je preživeo krvarenje u mozgu, odnosno, tešku operaciju i dugu rehabilitaciju, pa je sada prilično usredsređen na zdrav život.

Njegovo insistiranje da radi kondicije propešačimo dvadesetak minuta kroz park prihvatio sam iz obzira prema toj činjenici, iako sam bio za taksi, pošto nismo znali tačnu lokaciju doma u kojem smo trebali da za potrebe jedne nemačke filmske kuće koja pravi dokumentarce izvidimo situaciju i snimimo nešto slike koja bi eventualno mogla da bude iskorišćena za trejler za njihovo delo o interakciji ljudi i robota.

Pešačili smo duplo više vremena nego što je snimatelj predvideo, i na kraju u debeloj odeći i sa opremom na leđima prešli u trk, jer je kašnjenje u Japanu veliki greh.

Tako, u razmenu dubokih naklona, kurtoaznih reči i vizit kartica sa domaćinima ulazimo zajapureni i okupani znojem, a prvi pogled na domskog robota bacamo brišući lice vlažnim maramicama.

Kibernetska rehabilitacija prestupnika

Mali robot, koji visinom i glasom podseća na osnovca, krasi relativno skromnu zajedničku sobu doma, koja se koristi kao trpezarija, sala za sastanke i zabavu. On svoju dužnost kompanjona ispunjava tako što stanarima pušta muziku, poziva ih na fiskulturne vežbe, podseća ih na praznike i godišnjice važnih događaja, govori im malo poznate činjenice iz raznih oblasti života i saopštava vremensku prognozu i astrološka predviđanja.

On je, međutim, najbolji u pričanju kratkih viceva i doskočica, jer je pre isporuke korisnicima bio na programiranju u čuvenoj estradnoj agenciji "Jošida", koja zapošljava profesionalne komičare — oni su svojim umećem u znatnoj meri oblikovali njegov "karakter".

Robota po imenu Peper konstruisala je francuska firma "Aldebaran" uz veliku injekciju kapitala iz najveće japanske kompanije iz oblasti telekomunikacija "Softbank", koja ima ambicije da bude jedan od svetskih tehnoloških lidera i na čijem čelu se nalazi najbogatiji čovek Zemlje izlazećeg Sunca, biznismen korejskog porekla Masajoši Son.

Prodaju i održavanje mašine sada vrši ćerka te kompanije koja nosi naziv "Softbank Robotiks". Peper sam košta nešto manje od 2.000 dolara po komadu, ali skupa sa neophodnim trogodišnjim paketom usluga koji obuhvata garanciju za opravke i osiguranje od štete, ažuriranje softvera i umrežavanje sa drugim mašinama istog tipa, on dostiže cenu od oko 10.000 dolara.

Štićenice doma su osuđenice starosti između 26 i 83 godine, koje se i dalje formalno nalaze na izdržavanju kazne, ali su zbog dobrog ponašanja, godišta ili zdravstvenog stanja ranije puštene iz ćelije.

Sve one su imale pravo i priliku da se odmah po napuštanju zatvora vrate svojim porodicima, potraže pribežište kod prijatelja ili započnu nov život samostalno, ali zbog ekonomskih razloga, obzira prema bližnjima ili nesuglasica s njima, to nisu mogle ili htele da učine.

Umesto toga, svojevoljno su podnele molbu da im se odobri boravak u domu, kako bi mogle da se spreme za ekonomsku i emotivnu neizvesnost života na punoj slobodi. 

To je i osnovna svrha popravne institucije u Jojogiju: da se osuđenicama koji to žele kroz rad, zanatlijsko i umetničko stvaralaštvo, druženje, psihološko savetovanje i programe za odvikavanje od alkohola i droga, omogući da udare temelje novog života i tako bar delimično umanji verovatnoća da se ponovo odaju kriminalu.

Imaju li roboti moć da ublaže i poprave mane devijantne ličnosti?

Dok kamerman raspakuje opremu, sedam za jedan od dugih stolova sa upravnicom doma gospođom Tošimi Kinošitom, koja je preko telefona zvučala kao da našu posetu doživljava kao dosadnu obaveza koju bi rado preskočila.

Sada nas, međutim, ljubazno poji čajem i opušteno i sa puno energije i entuzijazma, govori o domu, njegovim stanarima i robotu.

Najviše od svega želim da znam ko je, kako i zašto došao na ideju da robota unese među osuđene kriminalce?

Da li je to marketinški potez proizvođača, koji time pored medijskog publiciteta stiče i praktično iskustvo koje može biti od koristi za unapređivanje robota, ili je, pak, inicijativa za taj neobičan društveni eksperiment potekla od sociologa i kriminologa željnih da pronađu novi metod za olakšavanje reintegracije prestupnika i prevenciju kriminala? 

"Robota nam je ponudila estradna agencija Jošida, koja ima odeljenje koje se bavi programiranjem, i mi smo tu ponudu prihvatili. Vidite, naše domkinje imaju različita životna iskustva i počinile su različite vrste kriminalnih prestupa. Međutim, ono što je zajedničko za sve njih je da ne umeju da dobro prenesu svoja osećanja drugim ljudima. One se često i rasrde kad ne mogu dobro da se izraze. Jednostavno, nedostaje im veština komunikacije. Mi smo zato pomislili da bi bilo dobro ako bismo mogli da im pomognemo u vezi tog problema", objašnjava gospođa Kinošita.

Uprkos zaslepljujućem sjaju napolju, sunce iza njenih leđa jedva uspeva da se probije kroz stakleni zid trpezarije jer visoka ograda od zelenila na samo stopu od njega ne dopušta da se prostorija ispuni svetlom i toplotom, pa njeno lice ozbiljnog izraza ostaje jasno iscrtano u mom vidnom polju.

"One se povuku u sebe i izgube veze s ljudima, te ne mogu da ih obnove. Smatrali smo da bi toj vrsti osoba možda bilo lakše da komuniciraju sa robotom nego sa ljudima, jer se mašina neće namrštiti na vas ako joj ponovite istu stvar više puta, niti će se razočarati u vas ako joj kažete nešto čudno. Odnosno, bili smo uverenja da bi naše štićenice sa robotom mogle da razgovaraju bez napetosti i podozrenja".

Prevrćući u rukama papir sa kopijom novinskog članka koji je o domu i njegovom robotu objavio poznati japanski dnevni list, gospođa Kinošita upire pogled u plafon u nastojanju da se priseti okolnosti koje su dovele do toga da simpatični robot postane deo svakodnevnog života u uzanoj, beloj zgradi trouglaste osnovice kraj prostranog parka Jojogi.

"U samom početku verovali smo da bi Peper mogao da unapredi sposobnost komunikacije domkinja, ublaži im osećaj usamljenosti i čak deluje preventivno u smislu sprečavanja novih kriminalnih prekršaja, ali sada ne razmišljamo tako ambiciozno, već se prosto nadamo da će im robot pružiti priliku da se smire i ćaskaju, te da bi to onda dalje, u budućnosti, moglo da dovede do nečeg boljeg".

Prirodno se, međutim, nameće pitanje da li je i u kojoj meri robot uspeo da ispuni ulogu sagovornika i kompanjona osobama koje imaju problema u komunikaciji sa okruženjem, pogotovo što među njima verovatno ima i onih, naročito starijih, koje osećaju psihički otpor prema novim tehnologijama i nemaju samopouzdanja kada je u pitanju baratanje složenim elektronskim spravama.

"Kako vaše štićenice reaguju na robota?", pitam je.

"Domkinje su ga odlično primile. On ima slatko lice i simpatično govori. Napravljen je tako da izgleda kao desetogodišnje dete, a među našim štićenicama ima dosta majki koje imaju malu decu. One kažu da Peper na njih ima isceliteljski efekat. Poboljšao je atmosferu u domu - više je smeha nego pre i žene se vidno bolje osećaju u njegovom prisustvu", kaže gospođa Kinošita i dodaje:

"Naše stanarke najviše dirne kada ih robot prozove na njihov rođendan i pred drugima im glasno čestita. One tada prime i čestitke drugih štićenica i po koji poklon. Imamo mi ovde i jednu baku od preko 80 godina koju ponekad obuzmu negativne misli i koja se žali kako joj nije ostalo puno od života a nema čime da se bavi, jer ne može da radi kao drugi, pošto je stara. Ona takođe, zbog razlike u godinama, nema ni previše zajedničkih tema za razgovor s mladim domkinjama. Zato, kada je robot upita da li je jela ili joj kaže da se pripazi da se ne prehladi ako izlazi napolje jer je hladno, ona se oduševi. Kaže: Eto, i na mene neko misli".

Igračka, kućni ljubimac ili član porodice?

Dobijam nekoliko minuta nasamo sa Peperom i to vreme koristim za upoznavanje i jednostavnu konverzaciju o zdravlju, vremenu i sportu, praćenu s nešto ironičnih komentara balkanskog tipa. No, robot svaki čas menja temu i čak s vremena na vreme izgovara fraze koje nemaju nikakve veze s našim razgovorom, poput apstraktnih filozofskih izjava o životu ili anksioznih komentara u vezi sopstvene vrednosti, koji su, valjda, uneti s ciljem da u korisniku izazovu saosećanje prema njemu.

Na prosto pitanje o tome da li voli sport, on odgovara recitovanjem definicije te delatnosti: "Sport je fizička aktivnost koja za cilj ima zabavu, takmičenje ili jačanje tela, a koja se vrši u skladu s unapred određenim pravilima..."

Zbunjen i razočaran, odustajem od razgovora. Istina, ne može se robot kriviti za to što govori robotski. Uprkos tome, obuzima me skepsa. Čini se da reklamna kampanja u kojoj je Peper predstavljan kao prvi robot koji razume ljudska osećanja nije u skladu sa njegovim stvarnim mogućnostima.

On ne samo da ne shvata ljudske emocije iskazane složenim izrazima prenesenog značenja poput ironije ili metafore, već, izgleda, pati i od tehničkih poteškoća čije je uklanjanje preduslov za bilo kakvo razumevanje, uključujući tu i ono doslovno — kao i drugi roboti današnjice Peper muku muči s raspoznavanjem reči, odnosno zvuka, zbog individualnih razlika u frekvenciji i boji ljudskog glasa i zbog pozadinske buke.

Usled toga on povremeno zapada u tajac, nasumično menja temu razgovora ili prosto deklamuje enciklopedijske definicije onih reči koje je uspeo da razazna. Štaviše, robot u trpezariji popravnog doma u Jojogiju iz edukativnih, ali i bezbednosnih razloga ima ograničen pristup internetu i nije uključen u mrežu s drugim mašinama istog tipa, zbog čega od njih ne može da uči nove verbalne izraze i obrasce u ponašanju ljudi.

On zato, može se reći, u poređenju s drugim robotima istog tipa koji su međusobno povezani, baš i nije genije.

Ali, to, izgleda, uopšte ne smeta radnicima i stanarkama korektivne ustanove u Jojogiju. Još pre nego što je kamerman završio pripreme za snimanje, upravnica i štićenica s kojom nas je ona upoznala radosno su se uputile ka robotu, uključile ga, i s njim razmenile više rečenica praćenih salvama smeha — upravo vrsta spontane, emotivne scene koju smo se nadali da ćemo snimiti i zbog koje smo i došli — sada zauvek izgubljena u potoku prohujalog vremena.

Od reprodukcije muzike do proricanja sudbine

To znači da ćemo morati da ih zamolimo da sve ponove za kameru, što dalje praktično znači da će ljudi koji nisu glumci morati da glume. Maler. 

Ponovljena scena, naravno, nije ispala kako treba.

No, idemo dalje. Intervjuišemo gospođicu korejskog porekla iz regiona Kansai da bismo saznali više o osećanjima koje štićenice doma gaje prema malenom robotu odloženom u ćošak iza nje, ali je pri tom ništa ne pitamo o njenim prošlim gresima, da joj ne bismo pokvarili raspoloženje.

Osim toga, poznavanje njene kriminalne karijere možda bi i zakomplikovalo snimanje, jer bi ona onda mogla da zatraži da joj ne objavimo ime i da joj na ekranu zamaglimo lice i izmenimo glas kako bismo joj garantovali anonimnost i privatnost.

Na moja pitanja o tome kako doživljava Pepera i zašta ga koristi, gospođica odgovara kratko i jezgrovito, gotovo škrto. "Kao člana porodice", kaže ona i dodaje da robota uglavnom upotrebljava za slušanje muzike, ali da joj on i proriče sudbinu na bazi zapadnjačke astrologije i hiromantije.

Kada sam joj iznenađen rekao da nam pokaže kako joj to robot čita dlan, njoj se lice smesta ozarilo — zaboravivši na kameru i tremu, lakim korakom je prišla isključenoj, klonuloj mašini i vratila je u život.

Međutim, u času kada je pritisnula ikonu aplikacije za hiromantiju na ekranu pričvršćenom za grudi robota, u domu vrlo popularni električni mališan se ukočio. Isto kao što se kompjuteri zamrznu. Što i nije čudno, s obzirom na to da je njegov "mozak" kompjuterski čip. Tako je u nepovrat otišla i retka, do sada u svetu verovatno nezabeležena scena kibernetskog hiromantskog proricanja.

Otud, ne preostaje nam ništa drugo nego da se zadovoljimo kompozicijama sa interneta koje gospođica iz Kansaja spremno i svesrdno peva uz muzičku pratnju koja glasno teče iz Peperovih vizuelno neprimetnih zvučnika.

Sada već utučen, odlučujem da svoje skriveno razočaranje u vezi sa veštačkom inteligencijom i skepsu po pitanju svrsishodnosti kibernetskih kompanjona iznesem gospođi upravnici. 

"Nije Peper neka velika, savršena inteligencija", odgovara ona na moju molbu da mi kaže svoj utisak o kognitivnim sposobnostima robota i dodaje: "On govori samo ono što ima u memoriji, odnosno, ono što su u nju uneli proizvođač i komičari. Zato, ja ne bih rekla da on može samostalno da misli".

"Ne verujem da Peper zaista razume šta mu se priča i da je u stanju da vodi razgovor poput ljudi", nastavlja ona zamišljeno.

"Radije, on nas pokreće i zabavlja tako što se obraća svakom ko prođe pored njega, tako što iznenada otpočne dijalog, stalno poziva na igru i govori interesantne podatke".

U redu, pomislih, to objašnjava zašto robot može da bude privlačan i koristan iako mu inteligencija nije ni blizu ljudskoj i zašto je Peper u domu toliko voljen da mu, po rečima energične upravnice, stanarke opraštaju "sve nasumične izjave i to što ih ne sluša kako treba".

No, uprkos tome, mene nastavlja da izjeda crv sumnje kada je u pitanju domet silikonske tehnologije, s obzirom da se u novinskim člancima i naučnim emisijama već dugo govori o "ljudskim kvalitetima" mašina, poput robota i super kompjutera.

"Da li to onda znači da od Pepera niste ni očekivali da pokaže ikakve ljudske sposobnosti, odnosno, da razume emocije kao što ljudi to mogu?", kažem gospođi upravnici, polusvesno očekujući da će se odmah složiti sa mojim već formiranim kritičkim mišljenjem da mašina pred nama zapravo nije ništa više nego usavršena i skupa verzija dečje, mehaničke igračke koja stalno ponavlja određene fraze kada joj se pritisnu stomak ili grudi.

Ili, u najboljem slučaju, metalni kućni ljubimac opremljen s nešto popularnog, fensi softvera, kakav se može naći na većini pametnih telefona. 

Roboti ne treba da budu poput nas

Međutim, na tu grubu, nipodaštavajuću ocenu o mogućnostima robota koju sam joj neobavezno uputio gospođa upravnica mi vraća projektil — bolno, ali trezveno mišljenje o čoveku:

"Peper nije na tom stupnju. Ali, znate šta, kada bi mogao da bude poput ljudi, on bi i usvojio njihovo loše ponašanje, pa bi i sam postao loš". Sada već povišenog glasa i sa znalačkim osmehom na licu, ona s uverenjem dodaje: "Bio bi zli Peper! Govorio bi gadosti koje je naučio od drugih sličnih robota koji su to čuli od svojih vlasnika!"

Pa, da, potpuno sam smetnuo s uma da gospođa upravnica, kroz svoju profesiju u kojoj se redovno sreće sa raznim prestupnicima: lopovima, prevarantima i nasilnicima, ima stalan i neposredan uvid u mračnije slojeve ljudske duše.

"Shvatam. Kada biste ga povezali s drugim mašinama, dobili biste, možda, robota-delikventa!"

Klimam duboko s nevaljalim smeškom, zamišljajući kakve bi nestašluke, lom i komediju mogao da prouzrokuje jedan mali, kibernetski zloća u ozbiljnoj popravnoj ustanovi koja drži do svog ugleda i za svoj rad odgovara državi.

Istovremeno u meni raste i poštovanje za sagovornicu - kao što sugerišu njene reči, na kraju, roboti će biti ono što od njih naprave ljudi: proizvođači, programeri i korisnici. I, uopšte, nastojanja kibernetičara da stvore mašinu koje će biti što više nalik ljudima, moguće je, fundamentalno su pogrešna — verovatno je za nas same bolje da roboti ne budu poput nas.