Trvenje između Južne Koreje i Japana

U glavnom gradu Južne Koreje Seulu, javljaju istočnoazijski mediji, danas se spalio domaći budistički monah u znak protesta protiv međudržavnog sporazuma po kojem je japanska država isplatila ukupno osam i po miliona dolara odštete južnokorejskim žrtvama koje su preživele masovna silovanja od strane japanskih vojnika tokom ratnih sukoba krajem tridesetih i u prvoj polovini četrdesetih godina prošlog veka.

Neimenovani šezdesetčetvorogodišnji budistički duhovnik na taj dramatični čin odlučio se tokom demonstracija protiv politike predsednice Park Gun Hje i trenutno se nalazi u vrlo teškom stanju. On je za sobom ostavio poruku u kojoj je predsednicu nazvao izdajicom zbog pristanka na pomenuti sporazum sa Japanom, jer on ne predviđa kaznu za odgovorne, već samo novčano obeštećenje.

Pre samo dva dana Tokio je povukao svog ambasadora zbog postavljanja statue koja simboliše žrtvu silovanja neposredno ispred japanskog konzulata u južnokorejskom lučkom gradu Pusanu, gde su danima trajali antijapanski protesti. Japanske vlada odlučila se na taj potez jer je odluku lokalnih korejskih vlasti da dopusti postavljanje te statue ispred kapije japanskog konzulata protumačila kao provokaciju kojom se krši sporazum iz 2015, koji je trebalo da okonča teške, višegodišnje pregovore o problemu korejskih žena koje su sistematski silovali japanski vojnici pre više od sedam decenija.

Druga statua koja predstavlja korejsku žrtvu silovanja od 2011. stoji i ispred japanske ambasade u Seulu, kao podsećanje na zločine japanskih okupacionih snaga, a koreanski aktivisti su u poslednjih nekoliko godina izdejstvovali postavljanje sličnih skulptura i u nekoliko gradova u SAD i Australiji, uglavnom u mestima koja imaju veći broj useljenika koreanskog porekla ili su se pobratimila sa južnokorejskim gradovima.

Takvo delovanja koreanskih aktivista japanski establišment uglavnom doživljava kao preterano i nepotrebno, dok u Južnoj Koreji vlada uverenje da japanska vlada nikada nije iskreno i u potpunosti osudila zločine počinjene za vreme duge japanske vladavine nad Korejskim poluostrvom, od 1910. do 1945. godine, te da je zbog toga podsećanje na njih još uvek potrebno.

Statue kao simbol korejskog protesta

Postavljanje statua je vid protesta koji su koreanski borci za zaštitu ljudskih prava i nacionalisti, uz prećutnu podršku vlade u Seulu, započeli poslednjih godina kao reakciju na japansko viđenje Drugog svetskog rata i, naročito, na stavove trenutnog japanskog premijera Šinzo Abea. On je, između ostalog, tokom svog prvog, kratkog mandata u 2007. godini saopštio da njegova vlada nije našla dokaze da su desetine hiljade žena koje su radile u javnim kućama osnovanim na traženje japanske vojske bile prisiljene na pružanje seksualnih usluga, uprkos tome što su prethodno više naučnih radova, kao i istraživanje komisije Ujedinjenih Nacija, pokazali da koreanke, kineskinje i druge žene koje su eksploatisane u bordelima japanske vojske tu nisu bile svojevoljno, zbog novca, već zato što su bile prevarene ili dovedene silom.

Politički komentatori u istočnoj Aziji ocenjuju da je dozvola za postavljanje nove statue žrtve silovanja u Pusanu, koja je podstakla Tokio da povuče svog ambasadora, reakcija na to što je japanska ministarka za odbranu Tomomi Inada pre deset dana posetila kontroverzni tokijski hram Jasukunji, u kojem se duše poginulih japanskih vojnika poštuju kao božanstva - među onima koji su zavedeni u knjige tog šinto svetilišta kao božanstva su i japanski oficiri koji su na suđenju posle kapitulacije proglašeni za ratne zločince najviše kategorije, pa se u Seulu ta poseta vidi kao još jedan dokaz nespremnosti vlade u Tokiju da prihvati odgovornost za osvajačku prošlost svoje zemlje.

Novinari u Japanu, međutim, posetu ministarke Inade problematičkom tokijskom hramu vide kao potez usperen na domaću javnost, odnosno, kao želju da se pokaže da to što je premijer Abe krajem prošlog meseca posetio Perl Harbor i odao počast palim američkim vojnicima ne znači da je japanska država zaboravila sopstvene borce.

Plansko uspostavljanje mreže vojnih bordela

Smatra se da je između 15 i 50 hiljada žena, uglavnom koreanki, ali i kineskinja, filipinki, tajlanđanki, pa i ruskinja i holanđanki i žena drugih nacionalnosti, bilo, pod pretnjom oružja ili prevarom, prisiljeno na rad u japanskim vojnim bordelima tokom okupacije istočne i jugoistočne Azije i pacifičkih ostrva.

Žene odvođenje u vojne javne kuće bile su izložene ogromnoj torturi, jer su dnevno morale da zadovolje više desetina vojnika, od kojih su se neki ponašali nasilno. Neke od njih stradale su i usled ratnih dejstava, jer su bile blizu frontu ili zahvaćene vatrom tokom prebacivanja na sledeće odredište.

Japanska carska vojska je, najpre za vreme trajanja borbi u Kini, a potom i drugde u azijsko-pacifičkom regionu, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka svesno i planski koristila javne kuće kako bi održala moral svojih vojnika na ratištima u inostranstvu.

Važna motivacija za uspostavljanje mreže bordela pod vojnim nadzorom bila je i želja da se spreči širenje zaraznih polnih bolesti, jer je vojna komanda, poučena iskustvom iz velike japanske intervencije u Sovjetskom savezu nakon oktobarske revolucije, bilo zabrinuta da bi venerične bolesti mogle da udalje veliki broj vojnika sa bojišta, ako im se dopusti da samostalno traže usluge prostitutki.

Naime, u javnim kućama organizovanim za provod japanskih vojnika vladala je stroga higijenska disciplina - muškim korisnicima su dodeljivani kondomi dok su žene redovno pregledane u potrazi za simptomima polnih bolesti i privremeno udaljavane ako bi se utvrdilo da su zaražene ili trudne.

Još jedan veliki razlog za nastojanje japanske vojske da kontroliše seksualno ponašanje svog ljudstva uspostavljanjem bordela bilo je i to što je silovanje u prostranim okupiranim oblastima u Kini, gde su vođene teške i izuzetno krvave borbe, izazivalo mnogo žešću reakciju domaćeg stanovništva od drugih kriminalnih radnji, poput pljačke ili uništavanja imovine.

Žene žrtvovane za utehu vojnika

I dok se na Korejskom poluostrvu i drugde u Aziji o ženama koje su zloupotrebljavane u japanskim vojnim bordelima govori kao o "seksualnom roblju" i "žrtvama silovanja", u japanskoj javnosti, koja generalno malo zna o tom fenomenu, u širokoj upotrebi je izraz "žene za utehu".

Taj, po mnogim stranim posmatračima, drski eufemizam skovao je oficirski kadar bivše Japanske carske armije, koji je smatrao da je ljudstvu neophodna uteha za odvojenost od doma, stalnu opasnost od pogibije i ranjavanja i strogu disciplinu kojem je bilo izloženo.

Smatra se da je, moguće, čak i do 80 odsto žena u japanskim vojnim bordelima bilo korejskog porekla. Razlozi za to leže prevashodno u tome što se Korejsko poluostrvo već dugo nalazilo pod japanskom vlašću, te da je na njemu tada vladao relativan mir i duboko siromaštvo, što je omogućavalo laku regrutaciju mladih žena kroz lažna obećanja o tome da ih u novoosvojenim toplim krajevima, poput Burme ili pacifičkih ostrva, čekaju dobro plaćeni poslovi u bolnicama, kantinama, jedinicama za snabdevanje i oficirskim kancelarijama.

Regrutovanje koreanki uzrasta između 14 i 18 godina, uglavnom iz ruralnih oblasti, najčešće su lažima i ucenjivanjem sprovodili lokalni kriminalci, podvodači i zelenaši, koji su tu uslugu naplaćivali japanskoj vojsci, što je osnova za tvrdnje nacionalista u Japanu da u "angažovanju žena za utehu" za potrebe armije, nije bilo prisile, te da u taj "biznis" nije bila umešana japanska država, već privatni preduzetnici.

Desničari iz Tokija, kao dokaz da je sve bilo prosto komercijalna delatnost, takođe ukazuju da su u vojnim bordelima širom Azije radile i Japanke, profesionalne prostitutke, koje su u potrazi za zaradom napustile svoj zavičaj i pošle za vojskom preko mora, kao i da su vojnici radnicama bordela, bez obzira na njihovu nacionalnost, isplaćivali nadoknadu za njihove usluge.

Strani i domaći kritičari japanske desnice, međutim, tvrde da je carska armija i sama otimala žene iz okupiranih oblasti i pod pretnjom smrti ih zatvarala u bordele, da su žene koje su kriminalci prevarom namamili i isporučili japanskoj vojsci, koje su pružale otpor kada bi shvatile šta se od njih očekuje, bile brutalno zlostavljane, pa i sakaćene i ubijane bajonetima i mačevima za primer drugima.

Naravno, ističe se i to da je otpor koje su one pružale, i činjenica da su neke od tih žena počinile samoubistva, sam po sebi dovoljan pokazatelj da u pitanju nije bilo svojevoljno prostituisanje. Po mišljenju boraca za ljudska prava, činjenica da su u mnogim slučajevima prikupljanje seksualnog roblja vršili mafijaši ne oslobađa japansku vojsku i državu od odgovornosti za korišćenje usluga tih kriminalaca i za zlostavljanje žena u bordelima.

Mnoge od njih nakon teških zlostavljanja u japanskim bordelima nisu fizički bile u stanju da imaju decu, pa ni da vode normalan i produktivan život u smislu stupanja u vezu sa muškarcima ili zaposlenja, zbog trauma i straha od društvene stigme koja prati prostituciju i odnose sa stranim okupatorima.

Problem zapostavljen čitavih pola veka sada u žiži

Problem zlostavljanja u japanskim vojnim bordelima postao je predmet interesovanja šire javnosti tek početkom devedesetih godina kada su tri južnokorejske državljanke podnele tužbu protiv japanske države sudu u Tokiju. To je pokrenulo više naučnih istraživanja, debatu u Južnoj Koreji ali i u japanskom parlamentu i javnosti i privuklo interesovanje Ujedinjenih Nacija u smislu odbrane prava žena.

Razlozi za to zašto je pitanje zlostavljanja žena u vojnim bordelima širom azijsko-pacifičkog regiona čitavih pola veka bilo zapostavljeno su višestruki i složeni - počev od toga da je bivša japanska carska vojska, suočena sa neizbežnim porazom, uništila najveći deo inkrimirajućih dokumenata, da se o tom pitanju u Japanu ćutalo kao o prljavom vešu koji ne treba iznositi u javnosti, preko toga da su se same žrtve sramile i plašile da progovore o mučenju kroz koje su prošle zbog sopstvenog ugleda, pa do toga da je Korejsko poluostrvo brzo po okončanju Drugog svetskog rata zahvatio novi, strašan sukob, te da je u potonjim decenijama očuvanje savezništva Južne Koreje i Japana u odnosu na Severnu Koreju i Sovjetski savez i Kinu, te produbljivanje trgovinskih veza između Seula i Tokija nalagalo njegovo potiskivanje.

Poslednjih godina taj problem je, međutim, jedan od osnovnih razloga trvenja između Južne Koreje i Japana. I mada je u životu još svega nekoliko desetina korejskih žrtava koje su pod stare dane odlučile da izađu u javnost sa svojim svedočenjem, i mada se japanska vlada 2015. godine konačno složila da te žene obešteti, taj problem, čini se, još duže vreme neće prestati da opterećuje odnose dve zemlje.