Kasno leto na planeti suncokreta

Najpre, šta u političkom žargonu znači "okretanje" nečemu ili nekome – da se menja strateško opredeljenje ili donosi taktička odluka? Pitanje je od interesa ne samo za političke analitičare, već i za nacionalne javnosti i biračka tela, da znaju kojim tempom će ih šira situacija terati na korekciju kursa prema dalekim horizontima.

Fenomen je rođen pre nekih pet godina, kada je američka administracija objavila da se "okreće Pacifiku". Takva orijentacija se zasnivala na predstavi da su Evropska unija i Evropa u celini sazrele i sposobne da se brinu o sebi, a da je Bliski istok došao odnosno doveden u fazu kad mu više ne može pomoći ni neko od monoteističkih božanstava tradicionalno zaduženih za to područje.

Argument, da je čitava istorija diplomatskih odnosa ionako proces "okretanja od" i "okretanja ka", te da se američka pacifička orijentacija od pre pet godina ne može nazvati prvim impulsom novog političkog fenomena ne stoji. Retroaktvno gledano, promene generalnog kursa su tada od vizionarske perspektive postale žustra politička gimnastika. Strategije su se skratile, a taktike produžile, da bi sad bile otprilike podjednake veličine – čime je rođen novi politički fenomen suncokreta.

Metafora suncokreta je bila i pre u upotrebi. Nekad kao elemenat državne propagande – u kineskoj Kulturnoj revoluciji, kad je Mao Ce Tung prolazio poljima, glave podanika su se kao suncokreti okretale za njim. Uvek u političkom vicu, gde je "suncokret" karakterna crta.

Ali novi politički fenomen suncokreta nije ideološki, propagandni ili karakterni, već odraz rastuće frustracije političkih aktera nad brzinom kojom se rađaju novi i produbljuju stari svetski problemi. Nosioci fenomena su sada sve odreda demokratske zemlje i barem formalno demokratske vlasti. Nedemokrate se više ne okreću nikuda, stoje u stavu mirno i čekaju da ih demokrate zaborave i puste na miru.

Na primeru SAD, to izgleda ovako: "Mirovni" proces na Bliskom istoku ne donosi željene rezultate? Okreni se Evropi! Evropa te je razočarala, još uvek ide u iste dosadne muzeje i nikako da se odluči na konačni obračun s Rusijom? Vrati se na Bliski istok! Tamo se iz peska rodio mračni srednjevekovni kalifat? Okreni se Pacifiku, tačno na vreme da sprečiš Kinu u nasipanju morskog dna, ili promešaš karte na Korejskom poluostrvu! Kim Džong Un izgubio živce koje nema i poslao taktičku atomsku bombu na Seul? Okreni se meditaciji!

Evropske dileme – izlazeće sunce ili zalazeće sunce?

Za to vreme je i Evropa u brzom ritmu rešavala svoje dileme. Najpre se euforično okrenula ka smeru iz kog je dolazilo Arapsko proleće. Kad je razočarenje stiglo svetlosnom brzinom, Unija se okrenula Ukrajini i njenom potencijalu liberalne demokratije, transparentne ekonomije, humanističkog seta vrednosti i vladavine prava zapadnog tipa.

Nakon što su Rusi odbili da daju pozitivan doprinos održavanju te iluzije, Unija im je za kaznu objavila ekonomski rat i okrenula se od Moskve.

Uzdrmana ekonomski, uvređena politički, ranjena emotivno, Rusija se posle proglašavanja sankcija demonstrativno okrenula Aziji, ali kako su tamo već bili okrenuti mnogi drugi, stvari za Moskvu nisu postale bitno jednostavnije.

Nisu ni za Uniju na drugoj strani: Migraciona kriza, sa milionskim ekonomskim useljenicima iz Azije i Afrike, nošenih na izgovoru izbegličkog talasa iz Sirije i Iraka, predočila joj je da se negde mora okrenuti po pomoć.

Okrenula se Turskoj, čime je Turska postala, a u nastavku i sama ozbiljno u to poverovala, moćan regionalni igrač sa globalnim ambicijama.

Trenutna politička dramatika u Uniji se u potpunosti vrti oko dileme da li treba i dalje gledati ka Turskoj, ili se pravovremeno prebacivati na alternativni smer. Ali koji? Berlin najradije ne bi video to što vidi.

U vestima ARD-a, kasno u noć prošle nedelje, posle Erdoganovog masovnog "mitinga za demokratiju i mučenike", voditelj u studiju je pitao dopisnika iz Ankare Bernda Nibrige, da li je taj demo označio kraj za demokratiju u Turskoj? Nije, odgovorio je Nibrige, "zato što je i opozicija bila prisutna, morali su da dođu".

Šta će biti sa evropskim ambicijama Turske, ako Ankara uvede smrtnu kaznu, pitao je dalje voditelj. Tu se dopisnik složio da je stvar nešto komplikovanija, ali nade za boljitak ima.

"Ako narod to od njega traži, onda Erdogan nema drugog izbora nego da potpiše ukaz o vraćanju smrtne kazne, što on ne bi hteo. Ujutru potpiše, uveče anulira, to je njegovo ustavno pravo, koje mu garantuje da još može uvesti Tursku u Uniju kroz sporedna vrata", istakao je dopisnik.

Suncokretova polja u Ankari

Ako se ikad neko pitao kako izgleda direktna demokratija na nekom primeru koji nije Švajcarska, neka baci pogled na Tursku ovog momenta.

U leto i ranu jesen prošle godine Ankara se, kao i stotine hiljada izbeglica koje su prolazile njenom teritorijom, okrenula Evropi.

Onda je u novembru neko dao naredbu da se sruše dva vojna ruska aviona, što je izazvalo ruski bes, a Ankaru nateralo da se okrene NATO-u, zatraži hitni sastanak njegovog Vojnog odbora i proveri da li su saveznici spremni da aktiviraju casus foederis, čuveni član pet Severnoatlatskog ugovora.

Prevedeno: Ankara je tih nekoliko sati bila spremna da NATO uvuče u rat s Moskvom. NATO je međutim odbio da stavi sve svoje resurse za račun jednog nepredvidljivog režima na kursu istorijskog revizionizma.

Ni s Evropom nije išlo kako treba. Posle neuspelog vojnog puča, Evropa je diplomatski stala uz vlasti u Ankari, ali emotivno ostala potpuno hladna prema ličnoj sudbini predsednika Erdogana.

Izdat od NATO-a, ponižen od Evrope, Erdogan se okrenuo Rusiji. Sad je Putin za Erdogana eksplicitno "dragi prijatelj", dok je Erdogan za Putina nešto kao korisna malverzacija po nizu pitanja, od gasovoda do Sirije.

Mediji nemačkog govornog područja su gotovo bez izuzetka propratili susret Putin-Erdogan kao susret "dvojice lidera koje pored stila vladanja vezuje i paranoidno uverenje da Zapad tajno radi na njihovoj destabilizaciji" (Prese).

Čak i u tom slučaju bi Putin bio u boljoj poziciji, zato što Zapad u njegovom slučaju to ne radi tajno. Erdogan ima pravo na paranoju, Putin nema razloga za nju.

NATO je "bolja EU"?

U isto vreme, jedan proces unutar same Evropske unije prolazi relativno neprimećen: Baltik i Poljska se okreću od Unije ka NATO-u. Sigurno, one to rade od izbijanja ukrajinske krize, ali većina analitičara u tome i dalje vidi samo dramatičnu nuspojavu, a ne strateško prebacivanje fokusa.

Baltik i Poljska već počinju da doživljavaju NATO kao substitucijski integracioni proces. NATO i EU za te zemlje postaju dva alternativna i konkurentna integraciona projekta. Niko od njih nema razloga da inicira dramu formalnog izlaska iz Unije, ali je jasno da su vrlo razočarani Berlinom.

Zbog toga su njihovi prioriteti negde drugde, investirani u pretpostavku da bi NATO zbog njih učinio ono što nije hteo zbog Ankare – krenuo u obračun s Rusijom, jednom za uvek.

Višegradske zemlje se okreću same sebi, za sada ne u smislu alternativnog programa, ali političko nasleđe ih sprečava da svoje nacionalne interese potpuno predaju u ruke Uniji.

Austrijska novinarka, poreklom Čehinja Barbara Kudenov Kalergi izjavljuje za ORF da je to zato što su Česi "politički nebrazovani" i "rasisti". Neko dobronamerniji bi to nazvao oprezom.

Svi se do sada spomenuti vrte kao suncokreti u političkoj gimnastici zasnovanoj na opasnoj pretpostavci kako je ova planeta dovoljno velika da kroz korektivno okretanje kompenzuje sve loše odluke svojih stanara.

Austrija i Srbija – početak jednog velikog prijateljstva?

Od posete srpskog premijera Vučića Beču prošlog petka može se sa sigurnošću reći da su se Austrija i Srbija konačno, posebno za one koji na to čekaju nekih dvesta godina, okrenule jedna drugoj.

Dobra vest tog čina bledi međutim pred regionalnom i širom evropskom situacijom. Dogovor Vučić-Kern zvučao je, barem u atmosferi u kojoj je prenet na konferenciji za novinare u starom Meternihovom uredu, kao dogovor generala pred bitku.

Austrija i Srbija ne kriju koliko se preventivno boje sloma EU dila s Turskom, dok istovremeno logički računaju s time da je on u perspektivi gotov.

Od susreta se očekivala potvrda da obe zemlje stoje uz dogovor o zatvaranju Balkanske rute. U petak u podne je ta potvrda delovala temeljitije nego uveče istog dana, kada je iz austrijskih ministarstava policije i vojske stigla ispravka onoga što su pred novinarima rekli i Vučić i Kern, da se razgovaralo o pomoći u ljudstvu austrijske policije i vojske za čuvanje južnih srpskih granica.

Iz ministarstava se naglašava da Beč šalje samo tehniku, a ne ljude, dok izjave dvojice premijera samo dokazuju da se o tome itekako razgovaralo, ali prerano reklo.

Vučićeva rečenica da "jedva čeka" da u Srbiju stigne pomoć austrijske vojske i policije gotovo da ima vrednost istorijske elipse: Kad se samo pomisli da je upravo zbog tog uslova u ultimatumu iz 1914. nekad počeo rat, onda je vidljiv daleki put koji su dve zemlje u međuvremenu prešle.

Austrijsko i srpsko približavanje se ne može nazvati ni alternativnim, ni substitucijskim integrativnim procesom, ono je za sada samo uzajamno davanje garancija da bezbednosna konstrukcija obe zemlje neće kolabirati u slučaju da Ankara pređe s reči na osvetu.

A za dekodiranje onoga što Ankara namerava, manje je važno šta Erdogan sam kaže, već ono što kaže preko svog ministra spoljnih poslova: Čavušoglu je Evropi najpre pretio – "otkazaćemo migracioni dil", a onda molio – "ako Evropa izgubi Tursku, to neće biti zbog Moskve".

Pretnja bi značila da nastupa upravo ona situacija zbog koje su se Vučić i Kern našli u Beču. Molba bi značila da Unija sad ima prilku da integriše Tursku, dok se ona nije okrenula Aziji; uzmite nas, ili ćete nas izgubiti!

Moli se pošteni nalazač zemlje koja zakonom dopušta seks sa decom od 12-15 godina da se ne javi.