Azijski džin razbija finansijski monopol Zapada

Prošle nedelje u Pekingu je održana prva zajednička runda pregovora o formulisanju statuta i pravila delovanja Azijske banke za investicije u infrastrukturu (AIIB), finansijske organizacije čiji bi glavni deoničar bila Kina i koja bi, sa početnim kapitalom od 100 milijardi dolara, zemljama azijskog kontinenta poslužila kao alternativa međunarodnim finansijskim institucijama koje su pod kontrolom zapadnih država.

Potpisivanje osnivačkog dokumenta se očekuje u junu, a početak rada nove banke krajem ove godine. Formiranje AIIB, u kojoj će, smatra se, Kina položiti čak polovinu početnog kapitala prvi je konkretan korak ka razbijanju globalne dominacije SAD i njenih evropskih i azijskih saveznika u oblasti kreditiranja poslovnih i razvojnih projekata u svetu.

Na poziv Kine da se kao osnivači uključe u rad banke koja će poslužiti kao alternativa Međunarodnom monetarnom fondu, Svetskoj banci i Azijskoj banci za razvoj, gde u odlučivanju o upotrebi sredstava i postavljanju uslova zemljama korisnicama kredita dominiraju SAD, Zapadna Evropa i Japan, odgovorilo je 57 zemalja, od kojih 18 evropskih.

Među državama koje nisu htele da propuste priliku da uz Peking učestvuju u primamljivim infrastrukturnim projektima u Aziji nalaze se i tradicionalni američki vojnopolitički saveznici Velika Britanija, Australija, Novi Zeland i Južna Koreja, dok se pozivu Vašingtona da ne stupe u taj veliki projekat koji će doprineti jačanju ekonomske i političke moći Kine povinovao samo Japan.

Razbijanje zapadnjačkog finansijskog monopola

U periodu od 2001. do 2011. godine kineske banke su dale 671 milijardu dolara kredita stranim vladama i kineskim preduzećima za obavljanje projekata u inostranstvu.

Međutim, za osetno širenje poslovanja u inostranstvu nije dovoljna samo želja, a ponekad ni sopstveni kapital, već je potrebna mreža finansijskih institucija i politički uticaj.

Međunarodnim finansijskim institucijama već decenijama dominiraju zapadne sile i njihovi saveznici. Tako je direktor Međunarodnog monetarnog fonda tradicionalno Evropljanin, lider Svetske Banke Amerikanac, a šef Azijske banke za razvoj u kojoj je prevashodno koncentrisan japanski i američki kapital – Japanac.

Ocene o likvidnosti, odnosno platežnoj sposobnosti država i firmi, kroz sistem kreditnog rangiranja određuju američke agencije poput "Mudiz", "Standard end Pur" i "Fič", što direktno utiče na sposobnost vlada da trguju obveznicama, pozajmljuju novac i finansijski upravljaju svojim državama. Međunarodne transakcije se već decenijama odvijaju pretežno u američkoj, a u poslednje vreme i u zajedničkoj evropskoj valuti, a svetskim finansijskim tržištom dominiraju američke, britanske i švajcarske banke.

Sve to čitav svet stavlja u položaj kontinuirane zavisnosti od kapitala i političke volje vlada i finansijskih elita Zapada, i Kina do sada, prilikom glasanja o raspodeli zajedničkih sredstava za različite projkte u međunarodnim institucijama poput Svetske banke ili Azijske banke za razvoj, nije bila u mogućnosti da ostvari uticaj kakav odgovara njenoj realnoj ekonomskoj moći.

Osnivanje Azijske banke za investicije u infrastrukturu je veliki, konkretan korak u borbi za sticanje nezavisnosti od zapadnjačkog političko-ekonomskog jarma i za stvaranje multipolarnog sveta, ne samo za samu Kinu već i za sve države koje budu u prilici da raspolažu njenim sredstvima.

Pored osnivanje te međunarodne banke, Kina poslednjih meseci preduzima i druge korake za jačanje sopstvene ekonomsko-političke slobode u međunarodnoj trgovini i finansijama. Peking je već postigao sporazum sa Moskvom po kojem će deo bilateralne trgovine naftom i prirodnim gasom biti vršen u rubljama i juanima, a dve države su se saglasile i da osnuju sopstvene agencije za kreditno rangiranje kako bi se, što je više moguće, oslobodile američkog uticaja u ekonomskoj razmeni.

"Pojas svile" – prioritetni region za kineska ulaganja

Kineska Komisija za nacionalni razvoj i reformu, Ministarstvo inostranih poslova i Ministarstvo trgovine objavili su u martu akcioni plan za ulaganje u infrastrukturu u tzv. "Pojasu svile", koji obuhvata Aziju, istočnu i srednju Evropu, sa ciljem da se poveća i ubrza protok ljudi i dobara, usklade propisi i umanje trgovinske barijere i tako ostvari integracija tržišta zemalja u tim regionima.

Uspostavljanje stabilnije ekonomske razmene i jačanje trgovine trebalo bi da doprinesu i razvijanju političke saradnje i učvršćivanju mira u regionima zahvaćenim tim kolosalnim međunarodnim projektom.

Međe tog pojasa su drevni kopneni Put svile na severu, koji je iz stare kineske prestonice Hsi Ana vodio kroz centralnu Aziju na Bliski istok i dalje u Evropu, i pomorske trase na jugu, kojim su u srednjem veku kineske flote plovile do Persije i Roga Afrike a koje Kinezi danas zovu "morskim putem svile": Istočno i Južno kinesko more, Moreuz Malaka i Indijski okean.

Otud, "ekonomski pojas svile" počinje na obalama Istočnog i Južnog kineskog mora, prostire se kroz celu centralnu Aziju, Indiju i arapski svet, te preko Turske i Rusije zalazi u Evropu gde obavija Balkan i potom skreće na sever sve do obale Baltičkog mora, zahvatajući srce Starog kontinenta, uključujući tu i Nemačku. U Evropi, dakle, on na jugu zahvata Egejsko more, dok na njegovom zapadnom obodu leže italijanske luke na Jadranu, a krajnju severnu tačku čine pomorski saobraćajni čvorovi Hamburg i Roterdam.

Kineski predsednik Ši Đingping prvi put je predložio čvršće ekonomsko povezivanje duž drevnog Puta svile u septembru 2013. godine prilikom posete Kazahstanu, dok je mesec dana kasnije u Indoneziji pozvao zemlje jugoistočne Azije, članice organizacije ASEAN, na sprovođenje zajedničkih projekata duž Morskog puta svile i pozvao na osnivanje Azijske banke za investicije u infrastrukturu kao finansijskog organa koji bi poslužio kao kičma za tu saradnju.

Važnost "Pojasa svile" i AIIB za Kinu

"Pojas svile" i AIIB nesumnjivo će ojačati ekonomski i politički uticaj Kine i učiniti je još važnijim akterom na globalnoj geopolitičkoj sceni, jer će joj dati jasnije definisan, konkretan ekonomski i pravni okvir za investicije i veću moć da odlučuje o svom novcu, pa i novcu drugih osnivača banke.

Takođe, poslednjih godina rast kineske ekonomije se usporava i pada intenzitet razvojnih infrastrukturnih projekata u samoj Kini, pa građevinska operativa i fabrike teških mašina iz te zemlje sve više traže angažman u inostranstvu za upošljavanje svojih velikih kapaciteta. Za njihov opstanak ili profitabilno poslovanje, kao i generalno za stimulaciju kineske ekonomije, neophodno je potpisivanje mnogo međunarodnih ugovora koje će politika jačanja investicija i ekonomske razmene u "Pojasu svile" i AIIB, kao organ koji konkretno usmerava ulaganja, nesumnjivo olakšati.

U proteklih nekoliko godina u regionu Azija-Pacifik, koji generiše čak 40 odsto svetskog ekonomskog bruto proizvoda i u kojem se odvijaju dve trećine ukupne globalne trgovine, na američku inicijativu se vrše pregovori o potpisivanju velikog međudržavnog sporazuma o slobodnoj trgovini "Transpacifičko partnerstvo" (TPP), koji bi stimulisao ekonomsku razmenu između zemalja na obali Tihog okeana kroz drastično smanjivanje ili ukidanje carina i ograničenja na uvoz. Uprkos činjenici da geografski pripada regionu i da je po obimu druga svetska ekonomija, Kina nije pozvana da učestvuje u tom trgovinskom paktu koji treba da obuhvati obalske zemlje Azije i Severne i Južne Amerike, Australiju i ostrvske države u Pacifiku i praktično ojača američki ekonomski i politički uticaj u tom prostranom i sve bogatijem delu planete.

"Pojas svile" i osnivanje AIIB su, u tom smislu, i iznuđena reakcija i strateški vrlo važne mere Kine protiv planskog pokušaja da se ekonomski izoluje i da se njen politički uticaj u regionu u kojem se nalazi ograniči.

Postoji, međutim, zabrinutost da bi kineska volja da investira i u politički relativno nestabilne zemlje sa visokom stopom korupcije i niskom transparentnošću, koje zapadni kapital zaobilazi, mogla da dovede do ogromnih gubitaka, za šta već postoje neki primeri, poput skandala vezanih za proneveru sredstava iz kineskih kredita vrednih pet milijardi dolara u Šri Lanki, ili projekta izgradnje velike brane u oblasti Mjitson u Burmi, koji je težak 3,6 milijardi dolara, a stoji u poslednje četiri godine.

Ipak, države jugoistočne, centralne i zapadne Azije, kao i Rusija i zemlje srednje i jugoistočne Evrope, uključujući tu i Srbiju, mnogo očekuju od kineskih ulaganja u infrastrukturne projekte u okviru inicijative za "Pojas svile" – da ta ulaganja u bliskoj budućnosti stimulišu lokalnu ekonomiju, poboljšaju kvalitet života, pa možda čak i da, kroz efikasnije povezivanje luka, železničih i drumskih mreža, podignu i međunarodni saobraćajni i političko-ekonomski značaj tih zemalja.