Šta je sve "ozračila" Fukušima

Japanska preduzeća i vlada su u jednoj vrsti "nuklearne ofanzive" kako bi japanskim proizvođačima opreme za nuklearne centrale u inostranstvu obezbedili poslove koje trenutno ne mogu da imaju u sopstvenoj zemlji.

Japanske kompanije uskoro će početi sa gradnjom nuklearnih centrala u Litvaniji i Turskoj, a moguće i u Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj. Tako se mnogi pitaju zašto Japan, uprkos velikom nuklearnom incidentu u Fukušimi, može da se nada pozitivnom ishodu svoje kampanje za prodaju nuklearnih reaktora u inostranstvu.

Politička i privredna delegacija Japana je prošlog meseca, nakon Rusije, posetila Ujedinjene Arapske Emirate i Tursku i sastala se sa liderima Mađarske, Češke, Slovačke i Poljske. Jedan od najvažnijih zadataka sastanaka bio je promocija japanske nuklearne tehnologije.

Premijer Šinzo Abe lično je predvodio delegaciju u toj "nuklearnoj" ofanzivi čiji je cilj bio da proda reaktore japanskih proizvođača "Tošiba" i "Hitači" kupcima na Bliskom istoku, u Maloj Aziji i srednjoj Evropi.

Takvi pokušaji dolaze u vreme krize nuklearne industrije u Japanu, jer je izlivanje radijacije iz cunamijem razoreng postrojenja "Fukušima 1" pre dve godine dovelo do gašenja svih nuklearnih reaktora u zemlji.

Napušteni su planovi o proširenju i izgradnji novih nuklearnih centrala u toj zemlji zbog straha javnosti od eventualnih novih nesreća i zbog bezbednosnih provera postojećih reaktora.

Uprkos tome, japanski "Hitači" prošle godine je sklopio ugovor vredan oko sedam milijardi evra za izgradnju nuklearne centrale u Litvaniji, a premijer Abe prošlog meseca je potpisao međudržavni sporazum sa turskim kolegom Redžepom Erdoganom o uvozu japanske nuklearne tehnologije.

Zbog toga se očekuje da će japanske kompanije uskoro početi izgradnju velike nuklearne centrale sa četiri reaktora u gradu Sinopu na obali Crnog mora. Centrala će koštati oko 22 milijarde dolara.

Visoka japanska delegacija dobila je i pozitivne reakcije premijera i predsednika pomenutih srednjoevropskih zemalja, članica "Višegradske grupe".

Japanci su uprkos katastrofi u Fukušimi uspeli da ostvare dobre rezultate kada je reč o nuklearnoj tehnologiji iz nekoliko razloga.

Japanska vlada nudi povoljne niskokamatne kredite mušterijama koje se opredele za korišćenje japanskih tehnologija u velikim infrastrukturnim projektima.

Takođe, činjenica je da je sadašnja japanska nuklearna tehnologija kvalitetnija i bezbednija od tehnologije primenjene u centrali "Fukušima 1" čija je izgradnja počela još 1967. godine.

Možda još bitnije, malo je poznata činjenica da tehnologija na kojoj su se bazirali uništeni reaktori "Fukušime 1", zapravo, nije bila japanska.

Američki reaktori u Fukušimi

Mada je ta informacija javna i dostupna na internetu, malo ljudi u Japanu, pa i u svetu zna da su svih šest reaktora u centrali "Fukušima 1" izgrađeni po projektu američke kompanije "Dženeral Elektrik," a da je ta kompanija i isporučila tri reaktora.

Preostale reaktore, prema američkom modelu, konstruisale su japanske kompanije "Tošiba" i "Hitači", dok su radove na postavljanju i povezivanju reaktora sa distributivnom mrežom u krugu centrale izvršili radnici japanske firme "Kađima".

Defekti na konstrukciji reaktora, kada su u pitanju otpornost na seizmičke udare i rast unutrašnjeg pritiska otkriveni su još u prvoj polovini sedamdesetih. Uprkos tome, američka kompanija nije ništa učinila da se postojeći reaktori preprave i usavrše.

Te činjenice nisu prenete japanskoj javnosti, već su u medijskim izveštajima o nesreći samo pominjana imena domaćih firmi "Tošibe" i "Hitačija".

Pojedini japanski analitičari su u izjavama stranim medijima ocenili da je razlog za prikrivanje tih činjenica u Zemlji izlazećeg Sunca to što je SAD, koje je već pola veka glavni vojno-politički saveznik Japana, za vreme Drugog svetskog rata bacio nuklearne bombe na Hirošimu i Nagasaki.

Takođe, posada jednog japanskog ribarskog broda 1954. godine nastradala je usled izloženosti radijaciji prilikom loše iskontrolisane američke nuklearne probe na koralnom ostrvu Bikini, u blizini Maršalskih ostrva u Pacifiku.

Japanski stručnjaci i funkcioneri, stoga su, u danima nakon katastrofe u Fukušimi bili izvrgnuti pritisku od strane američkih zvaničnika. Razlog za to je strah da bi saznanje o tome da je SAD indirektno umešan u još jedan dramatičan slučaj ozračivanja Japana i Japanaca probudio nagomilano nezadovoljstvo u japanskoj javnosti i ozbiljno uzdrmao savez između dve države.

Ni strani mediji, koji su se u znatnoj meri oslanjali na japanske televizije i novine, takođe, uglavnom nisu pisali o "Dženeral Elektriku", osim pojedinih američkih glasila zbog zabrinutosti za sudbinu 23 reaktora istog dizajna u svojoj zemlji.

Protivnici nuklearki u SAD tada su podsetili domaću javnost na mračnu prošlost "Dženeral Elektrika" koji je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka učestvovao u brutalnim eksperimentima na ljudima.

Ova kompanija je u to vreme koristila zatvorenike, pacijente i stare osobe kao zamorčiće namerno ih izlažući dejstvu radijacije da bi proučila njene efekte na zdravlje, genetski materijal i potomstvo.

Postoje optužbe da je ta kompanija u to vreme ispuštala i radijaciju iz svojih nuklearnih postrojenja u vazduh da bi utvrdila koliko daleko će ona putovati.

Inače, američki "Dženeral Elektrik" je velika korporacija koja se pored proizvodnje turbina, nuklearnih reaktora i avionskih motora bavi i pravljenjem medicinske opreme, naftnih bušilica i drugih proizvoda.

Prisutna je u više od 100 zemalja sveta, upošljava čak 300.000 radnika i godišnje ostvaruje prihod od oko 130 milijardi dolara.

"Dženeral Elektrik" projektovao je 91 nuklearno postrojenje u 11 zemalja sveta, a u prošlosti se bavio i proizvodnjom nuklearnog oružja. Poseduje i poznatu TV stanicu En-Bi-Si.

Gde leži odgovornost za katastrofu u Fukušimi?

Međutim, odgovornost za nesreću u Fukušimi neosporno u najvećoj meri leži na plećima japanskih planera, inženjera i pre svega rukovodstva Tokijske elektroprivrede i ekonomskog establišmenta, tzv. "nuklearnog lobija".

Taj lobi sastojao se od vladinih činovnika, lokalnih uprava i energetskih kompanija koje su upumpavale novac u projekte lokalne administracije. Cilj je bio skretanje pažnje stanovništva u blizini centrala sa velike latentne opasnosti koja preti od prisustva takvih postrojenja.

Oni su, uprkos činjenici da je krajem devetnaestog veka Fukušimu i region Tohoku u kojem se ona nalazi pogodio ogromni cunami koji je odneo oko 25.000 života, odlučili da tu izgrade nuklearnu centralu sa čak šest reaktora i opašu je zidom visine svega pet metara.

Dalje, niz manjih kvarova i potencijalno opasnih defekata koji su na reaktorima u Fukušimi otkriveni početkom prve decenije ovog veka i koji su morali da budu popravljeni, prikrivani su da bi se izbeglo zaustavljanje postrojenja i ekonomski gubitak koji to prouzrokuje.

A kada su stručnjaci za bezbednost 2009. godine upozorili da bi zid koji razdvaja centralu od okeana trebalo povisiti bar još pet metara radi zaštite od eventualnog cunamija, nažalost, profitno orjentisano rukovodstvo Tokijske elektroprivrede ocenilo je da trošak za takve radove nije opravdan, jer je scenario po kojem bi centralu progutao tako veliki cunami nerealan.

Konačno, samo nekoliko nedelja pre katastrofe, vladin organ za nuklearnu bezbednost dozvolio je da se nastavi eksploatacija najstarijih reaktora u centrali "Fukušima 1" mada im je istekao predviđeni radni vek od četiri decenije.

Takođe, posledice nesreće bile su veće nego što je to moralo biti, zbog toga što inženjeri u centrali nisu dobro poznavali sistem ventila za ispuštanje gasova i korigovanje pritiska u reaktoru.

Još jedan razlog je i to što je, radi ostvarivanja što većeg profita, rukovodstvo Tokijske elektroprivede, privatne kompanije čijim se akcijama posluje na berzi i koja se iz petnih žila trudila da zadovolji svoje deoničare, odbilo ponudu da se za njene potrebe razviju roboti guseničari koji mogu da ulaze u reaktore da mere radijaciju i kamerom snimaju eventualna oštećenja.

Ipak, da je projekat za reaktore kompanije "Dženeral Elektrik" bio bolje urađen, i da je ta kompanija uvažila upozorenje svojih inženjera i nezavisnih stručnjaka i izvršila prepravke koje bi reaktore učinili bezbednijim u slučaju gubika električnog napajanja za hlađenje reaktora, u Fukušimi možda nikad ne bi došlo do izlivanja radijacije uprkos nailasku cunamija.