Moj heroj-tetkica u seoskoj školi

Julijana Banković ovako piše o tetkici iz svoje škole: "Moj heroj nije onaj ko nosi plašt i spasava svet. Već je to jedna sasvim obična osoba, koja svakim svojim postupkom pokazuje ljubav i brigu. Njena posvećenost i dobrota ostavile su dubog trag u srcima mnogih koji su je upoznali. A svaki korak koji je napravila u školi bio je korak da se svi osećamo bolje, sigurnije i srećnije. Đaci - pešaci, kada u zimskim danima dolaze mokri i smrznuti, Dragica je u ulozi roditelja, ne samo tetkice, donosi nam čaj i naloži vatru. Njena ljubav prema školi i deci se nije promenila. Od početka, njen plavi mantil i opanci postali su simbol, ne samo njenog rada, već i topline koju ova škola nosi u sebi. Škola miriše na sveže uštipke, koje Dragica nikada ne odbija da pripremi, a mirisi su kao zagrljaji koji čekaju na sve koji uđu. Dragica nije samo tetkica već istinski heroj naše škole. Uvek nasmejana jer svoje brige ostavlja kod kuće i sprema se da sasluša đačke, baš zato je moj heroj."

Ovo je sastav koji je pratio Julijanin rad na likovnom konkursu, ali verno prenosi misli i ostala dva učenika izdvojenog odeljenja Ušćanske škole u Okčanici.

"Ona brine o nama, čuva nas. Dragica je i drug i kao roditelj i kao nastavnik", svedoče učenici i dodaju:

"Volim Dragicu, pravi najbolje uštipke i volim je zato što je posebna".

"Posao koji ne voliš ne možeš da radiš. A kada voliš posao, da ti prija, meni je to kao druga kuća. Ja kao što radim kod moje kuće, tako radim i ovde isto. I da okrečim i da očistim i da iscepam drva i da naložim, sve što treba da se radi ja sam tu", objašnjava Dragica.

I ne kažu samo deca da je Dragica od škole napravila dom.

"Ona brine o svima nama i o nastavnicima. Nikada nismo došli da nas nije pitala kako smo. Uvek nas je ispratila kada krenemo kući, pozdravi nas. Sa zvonom nikada nije zakasnila, čistoći škole u Gokčanici može da pozavidi svaka apoteka", opisuje Jasmina Ratković, nastavnica srpskog jezika i književnosti.

Generacije koje su pre više decenija izašle iz školskih klupa sećaju se da je u svakoj školi bila bar jedna tetkica koja je bila i više od tetke.

"Tetkice sada rade svoj posao na drugi način, odrađuju svoj posao, šta treba i to je to. Međutim, Dragica je i dalje drug i prijatelj i savetnik i roditelj. Imala je jedna situacija, davno je to bilo, ne srećam se godina koja je bila, napadao je veliki sneg, mi smo došli autom do dole i zatekli smo Dragicu koja nam čisti put do škole", kaže Srđan Pušonić, nastavnik muzičke kulture.

Dragičinom požrtvovanju svedočile su generacija učenika u poslednje tri decenije. I ono je isto i kada ih je u školi bilo više stotina i danas kada ih je samo troje.