Kako danas živi porodica koja je pre 12 godina usvojila devojčicu sa Daunom sindromom

Silvana je Unu prvi put srela u Zvečanskoj 2012. godine. Devojčica je tu ostavljena, niko je nije posećivao i u tom trenutku nije znala da hoda, niti da jede. Silvanu su preplavile emocije i posle prvog zagrljaja rodila se obostrana ljubav i želja da pomogne detetu. Bila je uporna, najpre je postala Unina hraniteljica, a posle nekoliko godina i zakonita majka.

“Moj sin je. po završetku srednje škole. otišao u Francusku i ja sam mislila da će on da studira ili da radi, ali vratio se sa pričom da želi da bude profesionalni vojnik u Legiji stranaca. To je bilo katastrofalno za mene i ja sam rešila da nešto uradim na sebi da pokušam da usrećim jedno dete na taj način da ja čuvam nečije dete, a da Bog čuva mog sina“, kaže Silvana Veselinović, Unina majka.

Silvanin sin, ćerka i suprug podržali su odluku da usvoji devojčicu sa Daunovim sindromom. Ni jednog trenutka Una joj nije bila teret, iako se svakodnevno suočavala sa teškoćama, ali i zluradim komentarima poput - „šta će vam takvo dete“ ili „koliko para dobijaš za nju.“.

“Una je dobar đak, Una je dobro dete, srećno, zadovoljno i mnogo dobro dete…… uuuu majkino dete”, kaže Silvana Veselinović.

Posle dvanaest godina Una sve razume, ali teško priča, brine o sebi, igra se sa Silvaninim unukama i unukom i sa decom u parkiću, sama odlazi u prodavnicu. Proces socijalizacije deteta sa Daunovim sindromom išao je sporo, ali uspešno, uz puno strpljenja i ljubavi.

“Maksimum smo izvukli da bude samostalna, napredovala je u svakom smislu, znači ide sama u školu, vraća se kući, brine sama o sebi, može da izađe sama u park, igra se sa decom, druže se i tako“, navodi Silvana Veselinović.

Silvanina želja je da u Srbiji postoji još porodica koje bi usvojile dete sa posebnim potrebama, jer, kako ističe, sva deca zaslužuju ljubav i pažnju i toplinu porodičnog doma.