Humanost Aleksandra Ćupa

Stao je na autoputu da pomogne povredjenima u vozilu koje je udarilo u bankinu i tada je na njega naleteo drugi automobil. Od tog kobnog 25. januara prošle godine u kući se kalendar ne pomera.

"Bila sam najsretnija majka jer smo se ja i moj muž namučili u životu da ih odgajimo, imali smo i punu kuću izbeglica oni su bili mali, ali smo gledali da im ništa ne nedostaje, teško mi je stvarno mi je teško", kaže Dušanka Ćup, Aleksandova majka.

Bio je momak za primer. Želeo je da bude vozač, kaže majka. Na putu je uvek pomagao unesrećenim, nikada nije na muku okretao glavu.

"Jadan je ponos kad nema Aleksandra. Ima li bar malo utehe u unučićima? To je trenutno samo", objašanjava Žarko Ćup, Aleksandov otac.

Najteže im je što se u dom uselila tišina. On je pomagao mnogima a vrata kuće sad retko ko otvori. Acine poruke i dalje čuvaju prijatelji.

"On je čovek koji je živeo da bi pomogao drugima, dotle da sam ga ja zvao da dodje da popije kafu da mi nešto pomogne nešto bez obaveze on je bukvalno ostavio ovde sve što je radio i došao da mi pomogne", kaže Zoran Damnjanović, Aleksandrov drug.

"Koliko god da vreme ide mislim da je vreme stalo. Ljudi brzo zaboravljaju i ono što je meni bitno, ovo što vi radite meni mnogo znači što će se to čuti, pričaće se o njemu, mi ga nećemo zaboraviti nikada ali bi volela da ga i drugi pamte", isitiče Sandra Kodić, Aleksandrova sestra.

Uspomena se čuva a na sudski epilog još se čeka.