Svaka žrtva zaslužuje isto poštovanje, bošnjačka, srpska, hrvatska, albanska

Petrovdan je... Leto se zahuktalo, po pijacama mirišu jabuke za koje se prodavci "kunu" da su domaće i neprskane – petrovače.

Ko još nije stigao do njega, mašta o moru, odmoru, uživanju. Ovo je ono doba u godini kad sve nekako uspori i umiri se pod naletom vrućine i neumoljivog sunca. I čini se, baš kao uoči Nove godine ili nekog praznika, da ništa loše ne može da se dogodi baš sad, baš nama...

Ali nije, nažalost, tako. Dešava se zlo uvek i ništa ne može da ga zaustavi, osim nas samih. Desilo se zlo i pre tačno trideset godina u Bratuncu i selima oko njega. Desilo se u Srebrenici, Krajini, na mnogim znanim i neznanim mestima tokom krvavih devedesetih.

Razmišljam ovih dana o tome, dok sa svih strana "grme" oni koji su ubeđeni da znaju istinu. Zavidim im pomalo na toj "tapiji", na jasnoći i jednostavnosti kojom vladaju tako teškim temama. Ja nikad nisam mogla tako, a ne mogu ni danas.

Valjda sam od onih koji svet ne doživljavaju crno-belo i valjda me baš zato tako duboko pogađaju ljudske sudbine i zlo koje činimo jedni drugima.

A činili smo ga, nažalost, svi na ovim našim nesrećnim prostorima.

Ne mogu da ćutim na to, ali ne mogu da ćutim ni na nepravdu, na zatvaranje očiju pred činjenicama koje, svidele se nekome ili ne, svedoče upravo o tome, o nepravdi koja boli.

Činjenica je, nesporna i otrežnjujuća, da se u Srebrenici desio zločin, da su ga počinili Srbi i da bi to, koliko god nam bilo teško, trebalo da priznamo.

Činjenica je, međutim, i da su zbog tog zločina izrečene brojne i teške presude u Haškom tribunalu, da srebreničke žrtve niko ne dovodi u pitanje, da im poštu odaju politički predstavnici zemalja u okruženju i gotovo čitav diplomatski kor.

Srebrenica je, jednostavno, postala mesto svojevrsnog hodočašća, ali, nažalost, i mesto sa kojeg se od Srba i Srbije traži nemoguće. Traži se da bezuslovno pristanemo na njihovo viđenje rata i zločina koji su u njemu počinjeni. Traži se da priznamo njihovu istinu i da, pognute glave, tražimo oproštaj.

I razmišljam, možda bismo to i mogli da učinimo. Možda bismo mogli da se izvinimo i tražimo oproštaj za svoje grehove. Možda bi nas do tog nivoa svesti i saosećanja dovelo priznanje i potvrda (ako već ne i izvinjenje) da su i nad nama činjeni veliki i nezamislivi zločini.

Ali, toga nema. I ne da nema izvinjenja – nema ni kazne, ni krivaca, a što je najgore, ni saosećanja.

U Bratunac ne dolaze ambasadori i političari, filmske zvezde i raznorazni aktivisti. Nema kamera velikih medijskih kuća i TV zvezda. Za te zločine nije niko kriv, za tim žrtvama plaču samo članovi njihovih porodica. Nemi od bola, nepravde i nemoći.

Niko nije kriv ni za proterivanje 250.000 Srba iz Krajine, za svirepa ubistva staraca koji nisu uspeli da pobegnu, za bombardovanje izbegličke kolone, za nesreću koja je snašla čitav jedan narod.

Nema kazne, nema osude, nema saosećanja.

I neću ni da pominjem one što slave i veličaju tu "pobedu". One što iznova ubijaju svoje žrtve, ne dozvoljavajući čak ni da ih tako zovemo. Iluzorno je od njih očekivati izvinjenje, ali teško je, u takvoj situaciji, očekivati i pomirenje koje, navodno, svi priželjkuju.

Nema pomirenja i napretka bez međusobnih ustupaka, samospoznaje, pokajanja i saosećanja.

Nema prosvetljenja dok ga svi ne doživimo. U Srebrenici, Bratuncu, Kninu, Zagrebu, Sarajevu, Beogradu.

I da... U Jastrebarskom, gde je, baš na današnji dan, pre 80 godina formiran logor u kojem je, za samo mesec i po dana postojanja, skončalo više od 700 srpskih i jevrejskih dečaka i devojčica.