Tompson - Na rubu pameti

„Nijednog fašistu nikada nisam upoznao i ne znam da li oni danas postoje, fašizam je stvar prošlosti". Ovo je jedan od odgovora hrvatskog pevača Marka Perkovića Tompsona nemačkom novinaru Mihaelu Martensu, dopisniku lista Franfurter algemajne cajtung i jednom od najboljih poznavalaca prilika na Balkanu. Tekst je izašao uz komentar Tompson - ispod belog prsluka, crna košulja.

„Jasno je da crna boja ne mora uvek da simbolizuje ekstremne ideologije iz Drugog svetskog rata, pogotovo ne ako se radi o Americi, zapadnoj Evropi i svetu, međutim ukoliko se radi o Hrvatskoj, o tekstovima koje peva i dotični gospodin, to ima neku potpuno drugačiju konotaciju, kako to muzika govori i u krajnjem slučaju kako se i publika na tim koncertima identifikuje, dakle ukoliko vi privučete ljude sa ustaškim zankovljem, onda to nešto govori o vama i o muzici koju vi pravite", kaže istoričar Milan Gulić, dobar poznavalac građanskog rata u Hrvatskoj.

Urednik nedeljnika Vreme Filip Švarm kaže da je neko koji u svojim nastupima i u svojoj muzici propagira ordinarno ustaštvo, koji zapravo poziva na stalni govor mržnje. „Ta jedna karijera koja je uglavnom ispunjena tim ustaškom pozdravom - Za dom spremni, tim pesmama u kojima se veliča hrvatstvo i seje mržnja prema drugim narodima, konkretno Srbima, evo to traje već 30 godina."

Dugogodišnji novinar, danas direktor televizije Ras Ratko Dmitrović ističe da interesantno kod ovog slučaja, što to radi Frankfurter algemajne cajtung. „To je list koji je učestvovao u kreiranju javnosti nemačke 1989, 1990, 1991. godine satanizujući Srbe do neslućenih visina, a amnestirajući Hrvatsku od tih istih natruha i tog istog ustaštva i fašizma, a na kraju krajeva u tom vremenu je i Tompson rođen."

Intervju je izašao nedelju dana nakon što se nemačka javnost uzburkala zbog videa na kojem golman nemačke reprezentacije i kapiten Manuel Nojer peva pesmu Marka Perkovića Tompsona Lijepa li si. Martens je sa Tompsonom razgovarao pre 10 meseci. Negde u to vreme nemačka kancelarka Angela Merkel bila je u Zagrebu. Pružala je podršku HDZu u kampanji za Evropske izbore. Na kraju skupa svi iz HDZ-a na bini pevali su pesmu koju je pevao Nojer. Mada će neki reći da je "Lijepa li si" jedna od bezazlenijih Tompsonovih pesama, u njoj se ipak kao lepota Hrvatske pominje i Herceg Bosna.

„Sama ta pesma nije spektakularno problematična bez obzira na pominjanje Herceg Bosne, jer, ako ćemo pravo, na poslednjem albumu imate pesmu Bosna, koja je daleko problematičnija nego što je Lijepa li si", navodi Milan Gulić.

„Ja sam osedeo pišući i govoreći da nema države kojoj bi se i 10 odsto tolerisalo od ovoga što se toleriše Hrvatskoj, i kad bi se tragalo za objašnjenjem, postoji samo jedno, taj koji njih štiti, a štiti ih onaj koji je to radio kroz istoriju zadnjih 100 godina, a to je Nemačka", smatra Ratko Dmitrović.

Kako je "rođen" Tompson

Marko Perković rođen je 60-ih godina u selu Čavoglave u Zagori, gde je živeo sa svojom majkom domaćicom, dok im je, kako se seća, otac gastarbajter iz Nemačke slao novac. To selo muzički će roditi Tompsona u ratu 1991. godine, kada je smislio pesmu Bojna Čavoglave. Marko Perković je bio deo Zbora narodne garde, nadimak je dobio po staroj američkoj pušci Thompson koju je dužio.

„Pojavljuje se 1991. godine Tompson, sa tom ratnom budnicom, domoljubnom pesmom, a ne biva prihvaćen čovek koji je intelektualno svetlosnu godinu iznad njega, jedan od najboljih koji se pojavio ovde zvao se Vice Vukov, jedan tenor savršeni koji je hrvatski nacionalista, za vreme Maspoka proganjan, mora da beži, njega 1991. nema nigde, zašto - zato što on nije ustaša. A Tompson jeste, a Tompson nije pevač, on je zamlata pevačka", kaže Ratko Dmitrović.

„Ne treba smetnuti s uma da su Hrvati snimili desetine pesama o ratu i ova je jedna od najpopularnijih, međutim ta pesma je u vreme rat čak u Krajini korišćena kao pošalica, pa se dešavalo da je puste na lokalnim srpskim stanicama. Tako da, ukoliko se misli da je pesma izazivala strah, pa baš i nije, i čak se dešavalo da bude puštena sa radio stanica kao neka vrsta inata", navodi istoričar Milan Gulić.

Tompson je pričao je da je pesmu Bojna Čavoglave sa četvoricom vojnika najpre odsvirao na akustičnoj gitari. U nekoj kafani u gluvo doba noći naišao je na novinare Feral tribjuna Predraga Lucića i Borisa Dežulovića i dao im traku. Bilo je posle mnogo popijenog vina, kako će kasnije pisati Dežulović. Dežulović sećao i da je jedna verzija počinjala ustaškim pozdravom, da je druga bila za politički korektniju publiku, da nije bilo ni onog „stići će vas naša ruka i u Srbiji". Feralovci su te noći Tompsonovu kasetu dali muzičkom uredniku Radio-Splita. Kasnije će Dežulović reći - prijatelji i ja stvorili smo čudovište, bez ikakve zle namere.

„Feralovci u stvari nisu krivi za neki muzički nastanak Tompsona, oni su samo rekli da su u jednom trentuku upoznali momka koji nije imao zube, imao je jednu pesmu, poslušali su, nešto mu ublažili te stihove da ne budu tako grozni, kad iskoči Tompson kao prva zvezda. Zašto ta pesma Čavoglave, to je stalno ponavaljano na hrvatskoj televiziji i radiju, to ste mogli da čujete jer je bio trend, kao i ovde, ali ne u tolikoj meri, i to se vrtelo, dalje je ostalo istorija", kaže Filip Švarm, urednik nedeljnika Vreme.

Martens: "Za dom spremni" i Sieg Heil 

Tako je nastala pesma koju i danas Tompson izvodi na svim godišnjicama akcije Oluja. Nepoznato selo Čavoglave tako je postalo najpoznatije selo onoga što Hrvati danas zovu Domovinski rat. A pesma je postala nezvanična himna rata.

U pesmi je naravno, uz sve ostalo, najspornije to što počinje pozdravom Za dom spremni. Martens piše da „Za dom spremni" odgovara nemačkom Sig heil, pa nije čudno što su kod srpske i jevrejske manjine u Hrvatskoj 1991. probudile najgore slutnje kad je hrvatska samostalnost bila propraćena ni manje ni više nego ovim zločinačkim pozdravom..

„Što se tiče pozdrava Za dom spremni koji on vuče od Čavoglave pa do današnjih dana, i to je nasela, pod znacima navoda i Kolinda Grabar Kitarović kazavši da je to stari hrvatski pozdrav iz opere Nikole Šubića Zrinjskog, to naravno nije tačno, on se isključivo veže za NDH i Antu Pavelića, to kažu i hrvatski istoričari, npr Hrvoje Klasić. To je bila neka vrsta pozdrava kao Sig heil, neka vrsta stanja mirnoga ustrojstva, gde treba da mobiliše i podigne andrenalnin. Čak i da je stari hrvatski pozdrav, on je zloupotebljen kao što je zlupotrebljena svastika koja je stara nekoliko hiljada godina, i u kineskoj kulturi i indijskoj kulturi, čak se pojavljivala i kod Srba. Dakle ona je za vreme nacizma doživela to što je doživela, trijumf, simbolika zločina, ubijanja, onaj ko to ne razume, a veliiki broj ljudi u Hrvatskoj to ne razume, ja mislim da je to uporišna tačka nečega što se zove neoustaštvo u Hrvatskoj", kaže Ratko Dmitrović.

Pozdrav se od 2018. u Hrvatskoj smatra protivustavnim, mada Tompson ne odustaje od njega. I na svojim koncertima Bojnu Čavoglava uvek počinje tim pozdravom. Tompson u intervjuu nemačkom listu ponavalja da to nije ustaški, već stari hrvatski pozdrav koji je koristio još ban Jelačić. A da ga on vezuje isključivo za, kako kaže, domovinski rat, kada su se Hrvati branili od velikosrpske četničke agresije.

„Ma ne, kakav Ban Jelačić, nigde to nećete naći pre ustaškog pokreta i Drugog svetskog rata. Prosto na taj način ne postoji, to jeste ustaški pozdrav, ako ga kao takav vežete za Domovinski rat, kako oni kažu, u redu, može, ali odakle onima koji su učestvovali u ratu taj poklič, pa sigurno ne od bana Jelačića, nego od Drugog svetskog rata, i iz vremena NDH", kaže Milan Gulić.

„Podsetio bih tu na Krležu koji je, u želji da minimizuje idelogiju ustaštva koju i Tompson propagira u korpusu hrvatskoj naroda, imao onu svoju sintagmu o dva kamiona ustaša koji su u aprilu 1941. godine došli sa kamenjara iz zapadne Hercegovine u tu nizinsku Hrvatsku, napravili NDH i napravili sve što NDH nosi sa sobom. Tompson po ovoj logici koji je Krleža dao trebalo bi da je zaboravljen posle rata, rat je prošao, nema više potrebe, ne on najveći uzlet doživljava nakon rata", navodi Dmitrović.

Istoričar Milan Gulić smatra da Tompson jeste najveća muzička zvezda u Hrvatskoj, jer „onoliko koliko taj čovek može okupiti, ne može niko".

„Nije on najveća muzička zvezda u Hrvatskoj, ne može da svira nigde van", smatra Filip Švarm, „ali činjenica jeste da je bio važan element propagadne mašinerije tokom 90-ih i da se ne lažemo i posle, uvek kad imate Oluju, Knin, 4. avgusta, za tu vrstu praznika glavna atrakcija je Tompson, on je neko ko za tri decenije održava taj domoljubni plamen, on je taj koji govori kako se Hrvatska izborila protiv mrskh, kriptokomunističko srpskih agresora, ili kako već to oni nazivaju", navodi Švarm.

Vreme najveće popularnosti - E moj narode

Marko Perković Tompson ovih danas se hrvatskim medijima požalio da ga je nemački novinar Mihael Martens cenzurisao, tačnije - da je dodavao komentare, iako je on očekivao da intervju bude u formi pitanje odgovor bez analiza. Zato je, kako kaže, ceo intervju objavio na svom blogu. I tu postoji jedna zanimljiva stvar. Tompson u intervjuu nemačkom listu prvi put, kada govori o Čavoglavama, uvodi i Ratka Mladića. Kaže da je prvi čovek Vojske republike srpske tada napadao i njegovo rodno selo. Međutim, toga na blogu nema. O Mladiću u Čavoglavama nema ni u knjizi istoričara Bojana Dimitrijevića o prvom čoveku VRS-a.

„Meni deluje neverovatno da je Mladić učestvovao ili organizovao neki napad na Čavoglave, pre svega to su bile sitne lokalne borbe gde su ratovali lokalni Srbi i Hrvatu. Ajde sve i da je vodio operaciju, pa nije vodio ulazak nekih srpskih četa u hrvatske Čavoglave. Ali Tompson nije koristio zbog toga Mladića koji je u nemačkoj i evropskoj javnosti poznat zbog srebrenice, zbog Haga, kao najveći ratni zločinac u Evropsi posle Drugog svetskog rata. On da bi opravdao taj svoj nacionalistički, šovinistički stav, onda kaže - pa što se ljutite na mene, znate li vi od koga sam ja selo branio, ja sam selo branio od Ratka Mladića, a Ratko Mladić je odgovoran za Srebrenicu. Jer da mi nismo odbranili Čavoglave, u Čavoglavama bi se desila Srebrenica, to je zapravo pokušao da kaže Martensu", navodi Filip Švarm.

Rat u Hrvatskoj lansirao je Marka Perkovića Tompsona. Nakon 1991. pojavljuje se sa novim pesmama čiji će muzički stil odudarati od ovog koji vidimo danas. Ali Tompson svoju popularnost zapravo stiče kasnije.

„Franjo Tuđman umire 1999, dolazi Mesić, vladu sastavlja Ivica Račan i kao da tu dolazi ona glavna inspiracija za Tompsona i ona njegova popularnost, od albuma E moj narode iz 2002. to je jedna potpuno druga priča i to je jedan izuzetno popularan pevač", kaže Milan Gulić.

Jasenovac i Gradiška stara - Osijek 2002. 

Tompson će Franji Tuđmanu posvetiti pesmu Sveto tlo hrvatsko. A njegovog naslednika Stjepana Mesića optuživaće da je „zaslužan" što mu je danas zabranjeno da drži koncerte po brojnim evropskim gradovima. Novinare Aleksandra Stankovića i Denisa Latina sa HRT optuživao je da su slagali da je pevao pesmu „Jasenovac i Gradiška stara, to je kuća Maksovih mesara". Pesma nije Tompsonova, ali u Osijeku 2002. godine pesmu je na koncertu pevao Joško Tomičić, a Tompson je bio drugi glas. Tompson je najpre rekao da je snimak montaža, ali onda je priznao da je pesmu pevao. Još pre 15 godina, Tompson je napisao: „Nisam autor tih pesama ali sam ih pevao, što je svima nama poznato, u određenom periodu svugde po hrvatskim trgovima i dvoranama ne skrivajući se. Pesme sam pevao zajedno sa stotinama hiljada Hrvata za vreme Domovinskog rata, kada je četnička agresija ugrožavala samo postojanje Hrvatske države i naroda". 

Sada u intervjuu Martensu kaže da pesmu nije pevao, da je ta pesma suprotna svetonazoru i ideologiji kojoj on pripada, da je to podvala hrvatskom narodu, da je sve plasirala Jugoslovenska UDBA. I da ne on ne može da odgovara kada neki ljudi na njegovim koncertima nose ustaška obeležja, da su nekima čak platili oko 500 kuna da takvu odeću nose.

„Naravno da ne može pevač odgovarati za postupke publike, ali zašto se to znakovlje ne pojavljuje na koncertima nekih drugih pevača, zašto čovek sa ustaškom kapom ne ode na koncert Hladnog piva? Pa neće, tu neće pronaći sebe, ni sebi sličnog čoveka", navodi Milan Gulić.

Ljutu travu na ljutu ranu i djedova košulja

Pesma „Ljutu travu, na ljutu ranu" govori o tome da je od ljubavi drage prema njemu jača ljubav zemlje. I pesma bi možda ličila na rodoljubivu da se ne pominje citat „Ljutu travu na ljutu ranu", citat koji je izgovarao Ante Pavelić. I da se ne pominje stih, koji citira i Martens: „Onu istu košulju pripremi, biće ona opet i sinu po meri, kao što je bila mom djedu i meni." Tompson za nemački list kaže da je košulja samo simbol nasledstva, prenos s kolena na koleno.

Na pitanje Mihaela Martensa, šta misli o Anti Paveliću, Tompson odgovara - To želim zadržati za sebe, jer nisam istoričar. Kaže da ljudi ubijeni za vreme NDH nisu ubijeni zbog "simbola" nego zbog "bolesnih glava koje su sledile Satanske planove" i kad je reč o zločinima, Perković kaže da osuđuje sve režime ako su činili zločine bili oni fašistički, komunistički, ili bilo koji drugi...

„On ima četiri pesme u kojima provejava na ovaj ili onaj način fašizam, dakle oblik koji se u Hrvatskoj zove ustaštvo, i 1945. godina i ta godina koja beše crna za Hrvate, i košulja koju njegov đed čuva na tavanu, i Lijepa li si koja je proglašena za jednu od najboljih hrvatskih pesama, a koja govori o aspiracijama prema Bosni, i naravno Bojna Čavoglave, da ne spominjem ono Jasenovac i Gradiška stara", kaže Ratko Dmitrović.

Odavno Marko Perković Tompson u Hrvatskoj nije čovek sa muzičke i društvene margine. Tompson je postao neko bez koga se ne može na velikim proslavama, i ne samo povodom godišnjica Oluja i Bljeska. Posle najvećeg uspeha u istoriji hrvatskog fudbala pevao je na glavnom trgu u Zagrebu.

Na proslavi drugog mesta na svetu, najbolji hrvatski fudbaler Luka Modrić Tompsona ga je zamolio da otpeva i pesmu Geni kameni. Tu je već bio kraj programa, pa Tompson nije otpevao najproblematičniji stih: „Loša bila '45-ta, rasula nas preko svijeta, a sad nova loza raste, vratile se kući laste. Plave krvi, bijela lica, rađaju se nova dica, na kamenu ka na svili, di oduvik mi smo bili."

„Ta priča o emigraciji je kod njega česta, pojavljuje se u onoj pesmi Moj Ivane koja je popularna, a ja bih ukazao na još jednu pesmu koja nosi naziv Golubovi bijeli i po svoj prilici je posvećena Blažu Kraljeviću, čoveku koji je bio pravi pravcati ustaški emigrant i koji je vodio postrojbe HOS-a i koga su se rešili sami Hrvati, odnosno po svoj prilici ubijen je od strane HVO-a", navodi Milan Gulić.

Filip Švarm navodi da se na proslavi u Zagrebu mogla videti podela i da je dobar deo ljudi koji su bili na trgu bio zgranut zbog Tompsona, i tad je fešta prestala. "On polarizuje i Hrvatsku. Većinska Hrvatska možda nije protiv Tompsona, čuje po televiziji pesme, ali nisu za Tompsona, mislim da je većinskoj Hrvatskoj dosta rata, ustaštva, te retrogradne tendencije, i većinska Srbija i većinska Hrvatska bi da normalno žive", smatra urednik nedeljnika Vreme Filip Švarm.

„Tompson postaje opšte mesto hrvatske muzičke scene, predsednici Hrvatske počinju svoje govore njegovim pesmama, selektori govore da su podizali adrenalin kod igrača puštajući im Tompsona, Tompson i danas jedini može da okupi 50 hiljada ljudi. On jedini u Dalmatinskoj Zagori, 4. avgusta sakupi 100 hiljada ljudi", navodi Ratko Dmitrović.

Tompson, Ceca i Baja Mali Knindža

Martens u intervjuu kaže da jedino Ceca u Srbiji i Tompson u Hrvatskoj mogu da okupe toliko ljudi na koncertu. Tompsonu se to poređenje ne sviđa, jer je reč o različitim muzičkim stilovima. Kaže da su duboki trag na njega kao momka ostavili bendovi kao što su EJ-Si-Di-Si, Gans and Rouzes, Ajron Mejden (AC/DC, Guns N' Roses, Iron Maiden), kao i tadašnja domaća pop-rok scena.

„On se ponaša kao Eksl Rouz, ima tu kosu, mač na pozornici, ima ornamentike hevi metala, ali u suštini to je jedan folk pop, da ga tako nazovemo. I to je tajna njegovog uspeha, to ga čini malo drugačijim, ali to je jedna glazura i šminka koja je nebitna, a mislim da su u suštini to ovi potpaljivački tekstovi", navodi Filip Švarm.

„Vi u Hrvatskoj imate izuzetnu muzičku tradiciju, odnosno nešto u stvaralaštvu pred čim čovek treba da se pokloni i skine kapu, tu mislim od Arsena Dedića, Hrvoja Hegedušića, Runjića, dakle to su veliki stvaraoci, ne oni to ne doživljavaju kao nešto posebno značajano, ne, već doživljavaju ono što peva Tompson", smatra Ratko Dmitrović.

Zanimljivo je da melodija pesme Anice kninska kraljice ista kao i melodija srpske pesme koja baštini ravnogorsku tradiciju „Nad Kraljevom živa vatra seva" ili „Dva Dražina momka". A neki u Hrvatskoj danas vole da kažu - ono što je Tompson za Hrvate, to je Baja Mali Knindža za Srbe.

„To je neuporedivo, ali te paralele se stalno rade, i nama Srbima se to nameće od strane Hrvata i onda nam nabiju na glavu Baju Malog Knindžu koji je jedna lokalna priča. Baja Mali Knindža je iz Bosne i on ima problem sa ovima u Bosni koji su mu pobili đedove. Ali on je zaista andergraund, margina i muzička i kulturna, pojava koja se završava u lokalnim kafanama. Tompson ne, on je neko ko je apsolutna zvezda u Hrvatskoj", kaže dugogodišnji novinar, direktor televizije Ras Ratko Dmitrović.

Marko Perković Tompson Mihaelu Martensu je još ispričao da je od ranih 90-ih nastupao po celoj Evropi, da nije bilo zabrana. Problemi su nastali, kada su, kako kaže, antifašistička udruženja i mediji počeli da šire neistine o njemu, zbog čega su se pobunili Jevreji. Od tada je, kaže, on na zapadu problem.

Tompson kaže - u mojim pesmama nema nikakvog širenja mržnje i poziva na nasilje, odgojen sam u skladu sa hrišćanskim katoličkim vrednostima, oko vrata nosim medaljon Svetog Benedikta, kao simbil povezanosti Hrvata sa hrišćanstvom.

Mihael Martens u svom tekstu piše - Marko Perković je neko koga biste poželeli da imate za komšiju - ali samo dok pričate o vremenu i deci. Ne i o istoriji i politici. U tom trenutku se Perković pretvara u Tompsona. Ispod belog prsluka, krije se crna košulja.