Makedonija, "brzi" voz za NATO

Makedonska saga o NATO-u počela je još 1994. godine, usred raspada bivše Jugoslavije, kada je NATO širenje definisao posebnim akcionim planom, koji je, osim Makedonije, obuhvatao Albaniju, Bugarsku, Estoniju, Letoniju, Litvaniju, Sloveniju i Slovačku, a nešto kasnije na listu budućih članica NATO-a dopisana je i Hrvatska. Sve te države, kao i Crna Gora, koja u vreme nastanka akcionog plana nije postojala kao samostalna država, u međuvremenu su primljene u Alijansu, dok je Makedonija, nekako, ispala iz fokusa stratega NATO saveza.

Put ka Briselu bio je od samog početka komplikovan, jer je Makedonija, nekako, bila uhvaćena u makaze neprijateljski raspoložene Grčke i ogromnog pritiska sukoba tokom raspada bivše Jugoslavije. Grčki lobi u Americi se svojski trudio da, ionako složenu situaciju, pretvori u pravu diplomatsku noćnu moru, koja je u aprilu 1994. godine, usred grčkog embarga Skoplju, pretila da se izrodi u ozbiljan sukob Stejt departmenta i administracije tadašnjeg predsednika Bila Klintona.

Suštinski, Grci su u Vašingtonu žestoko lobirali protiv priznanja Makedonije, a kada se to dogodilo, svim su silama otežavali imenovanje prvog američkog ambasadora u Skoplju. Makedonija se, istovremeno, našla "u škripcu", pošto joj je Grčka uvela ekonomske sankcije, gotovo jednako snažne kao i one koje je Skoplje uvelo Srbiji, ispunjavajući na taj način zahteve SAD i Evropske unije.

Negde u to vreme, Grčka je dobila i prvu "packu" zbog odnosa prema Makedoniji, pa je Njujork tajms 1994. godine objavio da su zvaničnici administracije u Vašingtonu premijeru Andreasu Papandreuu rekli da "njegova politika prema Skoplju sprečava Grčku da postane lider Balkana", kao i da "nanosi štetu Evropskoj uniji i NATO paktu".

Grčki embargo je, posle složene diplomatske gimnastike, ukinut 18 meseci kasnije, pošto su predstavnici Atine i Skoplja u Burgasu potpisali privremeni sporazum. Makedonske vlasti saopštile su, u to vreme, da se šteta koja je ekonomskom blokadom naneta toj državi procenjuje na dve milijarde dolara.

Posle ukidanja embarga, makedonsko-grčki odnosi ušli su u velikoj meri u kolotečinu međusobnih optužbi i pozivanja na istorijsko nasleđe, ali Makedonija, suštinski, nije napredovala ka članstvu u Alijansi, iako Skoplje i Brisel, bar načelno, nisu odustajali od takvog ishoda.

Ni Makedonci se, u to vreme, nisu proslavili preteranom političkom mudrošću, pa je Skoplje na inicijativu Vasila Tupurkovskog 1998. godine priznalo Tajvan i na taj način žestoko razgnevilo Kinu, koja je uzvratila vetom u Savetu bezbednosti i ukidanjem misije Unpredep – snagama zamišljenim da spreče širenje sukoba sa Kosova u Makedoniju.

Sukobi na Kosovu i nešto kasnije početak bombardovanja Srbije doneo je i novu dinamiku u procesu pridruživanja Makednije, tim pre jer je čitav niz američkih, ali i ostalih zapadnih diplomata, Makedoncima čvrsto obećao ubrzani put ka NATO-u ukoliko Makedonija primi izbeglice sa Kosova i dozvoli snagama Kfora da na makedonskoj teritoriji uspostavi logističke baze.

Kako su u to vreme pričale diplomate u Skoplju, takva obećanja predsedniku Gligorovu i premijeru Ljupču Georgijevskom dala je Hilari Klinton, tokom iznenadne posete Makedoniji u maju 1999. godine, te nedugo zatim i predsednik SAD Bil Klinton, koji je za nekoliko sati boravka u makedonskoj prestonici pokušao da uveri tamošnje lidere da će njihov dalji put ka članstvu biti brz i neometan.

Gligorov je nešto kasnije, u intervjuu Vremenu, prilično oštro kritikovao Zapad, navodeći da je "mnogo obećavao" dok je trebalo dobiti saglasnost za dolazak stranih trupa u Makedoniju, ili kada se videlo da je NATO pogrešno procenio koliko će biti izbeglica sa Kosova.

"Mnogo se obećavalo dok je trebalo dobiti saglasnost za dolazak stranih trupa u Makedoniju. Ili kada se videlo da je NATO pogrešno procenio koliko će biti izbeglica sa Kosova, a ukupno ih je ovde bilo oko 360.000", rekao je tada Gligorov.

Makedonija je, tako, kraj rata na Kosovu dočekala očekujući priključenje Alijansi, ali su kratkoročni planovi u nepovrat propali kada su se početkom 2001. godine u brdima oko Tetova i Kumanova pojavili prvi pripadnici Oslobodilačke nacionalne armije, pa se fokus makedonskih vlasti, sa atlantskih integracija, ubrzo prebacio na borbu za opstanak države.

NATO je, prilično iznenađen razvojem situacije, sa bezbedne udaljenosti brojao albanske gerilce u brdima iznad Tetova, ubeđujući kritičare da nema mandat da se meša u unutrašnje probleme Makedonije. Pripadnici Kfora, mahom Nemci, ispalili su nekoliko minobacačkih projektila na transporte oružja na Šar-planini, čime je i okončan angažman snaga NATO-a tokom sukoba u Makedoniji.

Rasplamsavanjem sukoba, koji su šest meseci i 200 mrtvih kasnije zaustavljeni potpisivanjem Ohridskog sporazuma, na prilično dug period zaustavljen je put Makedonije u NATO, ali je dve godine kasnije Skoplje, slanjem vojnih kontingenata u Irak i Avganistan, pokušalo da unese svežinu u proces pridruživanja Alijansi.

Makedonska avantura u Iraku trajala je do 2008. godine i u toj državi izmenjalo se 11 kontingenata, ili oko 450 vojnika. Iako je odluka makedonskih vlasti da se uključi u avanture mlađeg Buša bile na meti žestokih kritika u Makedoniji, vojnici koji su se vraćali iz tih sukoba prolazili su ozbiljnu obuku, što je krajem 2005. godine rezultiralo operacijom kod sela Brodec na Šar-planini, kada su makedonski specijalci zbrisali grupu naoružanih Albanaca. U akciji makedonskih specijalaca, ubijeno je ukupno osam pripadnika te grupe i zaplenjena ogromna količina naoružanja, uključujući moderne protivtenkovske i protivavionske projektile.

Smirivanjem stanja u Makedoniji posle albanske pobune 2001. godine, postepeno su nestajali unutrašnjopolitički razlozi odlaganja članstva Makedonije u NATO-u, ali grčka odlučnost da spreči Makedoniju da pod tim imenom pristupi evroatlantskim integracijama nije nimalo jenjavala.

Pobeda Nikole Gruevskog na izborima i tvrdoglavo odbijanje Grčke da ublaži stav prema Skoplju rezultirali su buđenjem "neoantičkog" duha u Makedoniji, pa je nova vlada u Skoplju, čini se iz inata, pokrenula kontroverzni projekat "Skopje 2014", kojim je makedonska prestonica za nekoliko stotina miliona evra pretvorena u scenografiju za modernu verziju grčke tragedije.

Grci su bili besni, a međunarodna zajednica, osim verbalne podrške stranama da pronađu rešenje, nije preterano marila za makedonske probleme. Atinu i Skoplje povremeno je pohodio specijalni izaslanik šefa UN Metju Nimic, koji je pune dve decenije pokušavao da ubedi Makedonce i Grke da prihvate neko od bezbroj manje ili više kreativnih rešenja.

Konačno rešenje spora dve zemlje moralo je da sačeka slom vlasti VMRO-DPMNE i dolazak vlade premijer Zorana Zaeva, koji je, pregovarajući sa Aleksisom Ciprasom, za rekordno kratko vreme uspeo da definiše sporazum kojim je dvadesetogodišnje natezanje stavljeno ad akta.

Sporazum su pratile brojne i na trenutke nasilne demonstracije Grka i Makedonaca protiv ovog dogovora, ali su Zaev i Cipras, obilato podržani od SAD i Evropske unije, ubrzo smislili novo ime Makedonije – Republika Severna Makedonija, a sporazum su, posle kontroverznog referenduma u Makedoniji, na mišiće ratifikovali parlamenti.

Cipras i Zaev su, za ovaj potez, nominovani za Nobelovu nagradu za mir.