Grabar Kitarović: Vučić i ja želimo da naš sastanak bude istorijski

S obzirom na nedavne nesuglasice na relaciji Beograd-Zagreb, iznenađuje trenutak u kojem potpisujete Deklaraciju. 

Ne bih rekla da iznenađuje ovaj trenutak jer mi o tome razgovaramo već neko vreme. Mislim da su nedavne nesuglasice možda proizvod toga da dovoljno ne razgovaramo direktno, ali predsednik Vlade Vučić i ja želimo da naš sledeći susret u ponedeljak, u Republici Hrvatskoj i u Republici Srbiji, zaista bude istorijski. Želim da se ovog puta ne broji ko je koga koliko puta izljubio, već da brojimo to koliko smo učinili za svoje države i narode.

Pre nekoliko godina formirana je mešovita komisija (zamenici ministara, državni seketari) koja je trebalo da rešava pitanja o kojima ćete Vi razgovarati i to je ostalo mrtvo slovo na papiru. Šta je garancija da se to neće desiti i ovog puta?

Iskrena volja obe strane da krenemo u konkretno rešavanje tih pitanja. Kao što sam rekla, ovo nije još jedan protokolaran susret. Nama nije cilj da se to samo zabeleži na papiru ili da se pošalje poruka međunarodnoj zajednici da smo se sastali. Na kraju, sastanak u ponedeljak nije podstakla međunarodna zajednica, već je motivisan obostranom željom da se učine konkretni koraci u cilju približavanja dve države.

Po Vašem mišljenju, oko kog pitanja će biti najteže postići kompromis?

Ne bih sada spekulisala, međutim, nikada ne možete da znate kada se neko otvoreno pitanje može iskomplikovati. Mislim da je bitno što postoji iskrena želja za rešavanjem tog pitanja, bilo da je reč konkretno o graničnim pitanjima i da li ćemo ih rešavati bilateralno, što bi bilo najbolje moguće rešenje. Ukoliko to ne bude moguće, rešavaćemo ga pred međunarodnim institucijama. Drugo pitanje koje je meni izuzetno važno je pitanje nestalih osoba. To je humanitarno pitanje i porodice u Hrvatskoj zaslužuju da se pronađu njihovi najmiliji i da na neki način zatvore svoju ličnu prošlost, a da mi kao države možemo zatvoriti to teško, bolno pitanje iz prošlosti kako bismo se okrenuli budućnosti. Treće pitanje koje mi je važno je pitanje položaja manjina – srpske u Hrvatskoj i hrvatske u Srbiji. Treba da zaštitimo njihova prava i da zaista manjine kao bogatstvo obe države dobiju instutucionalna rešenja na koja smo se obavezali međusobnim ugovorom o zaštiti prava manjina, ali i najvišim svetskim standardima.

Kada je reč o srpskoj manjini u Hrvatskoj, prošlo je mnogo godina od rata i nije mnogo učinjeno po pitanju poboljšanju njihivog položaja . Pre nekoliko nedelja ekipa RTS-a je bila u selu između Knina i Sinja gde meštani nemaju ni struju. Nadležni u lokalnoj samoupravi kažu da im to nije prioritet. Šta Vi kažete?

Ne bih se složila sa vama da nije puno učinjeno. Srpska manjina ima tri zagarantovana zastupnika u Hrvatskom saboru, bez obzira na broj glasova. Postoje veća nacionalnih manjina na lokalnom nivou, imate zamenike župnika, gradonačelnike. Pitanje životnog standarda, struje, posla, održivog razvoja su pitanja koja muče i većinski hrvatski narod, ali i ostale manjine u Hrvatskoj. To su pitanja uređenja države o kojima neprestano govorim. Treba da uredimo život u Hrvatskoj, da nam naši mladi ostaju ovde, bez obzira da li su oni hrvatske, srpske ili neke druge nacionalnosti. Pitanje zaposlenja, penzija, socijalne i zdravstvene pomoći ljudima koji ne mogu da brinu o sebi.

Ali srpskoj manjini je to mnogo teže da reše ovde nego drugima.

Nisam stekla takav utisak, a verujte mi puno sam na terenu, puno razgovaram sa ljudima, na žalost, u Hrvatskoj imamo jako puno ljudi u ruralnim sredinama, naročito u selima i zaseocima. Kad idem na teren nikada ih ne pitam koje su nacionalnosti, osim ako to ne žele sami da mi kažu iz nekog razloga. Još puno moramo da uradimo kako bismo uredili privredno i društveno stanje u državi i da budemo rame uz rame sa najrazvijenijim zemljama što nam je i cilj, kako za Hrvate tako i za sve ostale u državi. 

Pomenuli ste, kao veoma važna pitanja, rešavanja pitanja potrage za nestalima i granice. Mislite li da će Srbija i Hrvatska same moći da reše ta pitanja ili će se ipak morati na međunarodnu arbitražu s obzirom na različite stavove? Srbija misli da granicu na Dunavu treba rešiti tako da to bude prirodna granica, Hrvatska misli da to treba da bude katastarska granica. Srbija i Hrvatska se ne slažu o broju nestalih. Kako mislite da će se tu postići kompromis?

Kad je reč o granici, međudržavne komisije treba da sednu zajedno da vidimo gde smo, koje su to razlike i da vidimo da li možemo postići dogovor. U ovom trenutku idemo na bilaterlano rešavanje. Međutim, neće biti problema u budućnosti ukoliko se pristupi međunarodnim institucijama, jer države koje su bile i ostale prijateljske u okviru EU i ostale najrazvijenije zemlje rešavale su svoja pitanja putem međunarodnih pravosudnih tela i to nije ni na koji način nije narušilo njihove bilateralne odonse, već ih je unapredilo.

Kada počnu da se rešavaju najvažnija pitanja između dve zemlje mislite li da će ekonomska saradnja biti bolja? Sve ove godine se priča o zajedničkom izlasku na treća tržišta i od toga uglavnom nema ništa.

Verujem da hoće. Srbija je za Hrvatsku veoma važan trgovinski i privredni partner. Mislim da je Srbija sedmi trgovinski partner, četvrti kada je reč o hrvatskim ulaganjima. Čujem od hrvatskih privrednika da su naročito zainteresovani za povećanje ulaganja u Srbiju, srpski turisti su naročito dobrodošli na hrvatsku obalu, more. Verujem da tu postoji veliki prostor za napredak. Nije samo reč o bilatertalnim odnosima, već je reč i o boljem uređenju naših dveju država. Hrvatska je postala članica EU, ali to ne znači da je proces reformi gotov. I dalje moramo da radimo na poboljšanju poslovne i klime za ulaganje. I Srbija je na putu da kroz evrointegracije i uređenje sopstvenog sistema unapredi privredne odnose ne samo sa susednim državama nego i zajednički nastup sa Hrvatskom na području jugoistočne Evrope i trećim tržištima.

Hrvatska kao najmlađa članica EU nedavno je blokirala Srbiju u procesu evrointegracija. Jesu li te dečje bolesti kao kada je svojevremeno Slovenija blokirala Hrvatsku?

Po meni i po onome što čujem iz hrvatske vlade nije reč o blokadi. Hrvatska nema nameru da blokira Srbiju. Ono na čemu ćemo inisistirati je puno ispunjavanje kriterijuma za pristupanje EU, kako kopenhaških i madridskih tako i kriterijuma iz asocijacije i pridruživanja. Naravno bilateralna pitanja kako smo to argumentovali kada je Hrvatska bila država kandidat, ne mogu biti uslov za članstvo. Držim da paralelno uz proces pristupanja Srbije EU, možemo da rešavamo naša bilateralna pitanja. Ona jesu kriterijumi iz procesa za stabilizaciju i pridruživanje. Mislim da smo dovoljno odogovorni da ih komentarišemo i radimo na njihovom rešavanju, a ne da jedni druge ucenjujemo.

Pitam Vas ovo pošto je Zagreb krajem maja negirao da je dao Srbiji zeleno svetlo za otvaranje poglavlja 23, iako je suprotno tvrdio Johanes Han. Sa nekoliko dana zakašnjenja, Zagreb je priznao da je dao zeleno svetlo. Je l' to kalkulisanje bilo za domaću upotrebu?

Ne, apsolutno, ne. Uostalom, Zagreb je potvrdio izveštaj o poglavlju 23, nakon što su uvrštene neke naše primedbe, što je dokaz da Zagreb ne blokira Srbiju. Kada bi blokirao, onda bi to činio i nadalje. Kroz razgovor se utvrdio rečnik koji je za Hrvatsku prihvatljiv.

Kozmetičke izmene su bile u pitanju?

Kako bismo izbegli takve situacije, trebalo bi više da se razgovara kako bi se videlo koja bi se to pitanja potencijalno mogla otvoriti u okviru pravnih tekovina, što nije apriori pitanje bilateralnih odnosa ili neki naš hir, već se radi o ispunjavanju kriterijuma. Verujem da razumete da Hrvatska kao država koja je poslednja pristupila EU imala najduži pristupni proces. Dugo smo pregovarali, stekli smo ogromno iskustvo i upravo vidimo koji su to elementi u kojima na kraju možemo pomoći Srbiji kako politički tako i tehnički da reši probleme na koje će nailaziti tokom pregovora.

Kako komentarišete to što se od trenutka ulaska Hrvatske u EU, beleži porast ustaštva? Vi ćete mi sada reći da je reč o izolovanim incidentima. Ja tu ne mislim na fašističke pozdrave maturanata i crnokošuljaša na Trgu Bana Jelačića, već mislim na izjave ministra kulture Zlatka Hasanbegovića i na odlazak hrvatskih zvaničnika u Blajburg?

Pre svega nije reč ni o kakvoj državnoj politici. Ja i dalje tvrdim da je reč o izolovanim inicidentima i to se ni na koji način ne može svrstati pod državnu politiku. Nažalost, u Evropskoj uniji se uopšteno beleži porast ksenofobije. Iz iskustva življenja u drugoj evropskoj državi, društva se tamo zatvaraju u sebe što je rezultat novih pretnji terorisitičkim napadima. Međutim, ono što je izuzetno važno da državna politika ostane kakva jeste. Ono što sam rekla više puta – apsolutno osuđujem totalitarne režime kako nacizam, fašizam i ustaštvo, tako i komunizam. Izolovani incidenti kojih ima i koje treba procesuirati i kao što ste videli kada je reč o kukastom krstu na stadionu Poljud, insistiram da se pronađu počinioci, jer sam uverena da je taj incident usmeren protiv međunarodnog ugleda Republike Hrvatske i na uređenje odnosa unutar Hrvatske kako bi se izazvali problemi. Htela bih u tom kontekstu da spomenem pitanje kardinala Alojzija Stepinca, koje ne sme biti kamen spoticanja u odnosima između dve zemlje. U procesu kanonizacije Stepinca, ne postoji ni jedan element rehabilitacije ustaškog režima. Kardinal Stepinac je simbol stradanja hrvatskog naroda pod komunizmom. Ustaše su ga smatrale protivnikom, Gestapo ga je smatrao neprijateljem. Komunistički režim ga je optužio kao neprijatelja naroda, kao klerofašistu. Stradao je jer nije hteo da se odrekne svoje vere i svojih uverenja. Imate bezbroj svedočenja da je Stepinac spasavao Jevreje i Srbe, za hrvatski narod, a to je ceo element njegove kanonizacije, simbol stradanja pod komunističkim režimom i zatiranja slobode uopšte i slobode govora, slobode izražavanja. U argumentaciji njegove kanonizacije je taj element spasavanja, gde je on kao kardinal morao da bude u nekakvom odnosu sa ustaškim režimom kako bi mogao da spasava druge. Ono što je bitno u argumentaciji za kanonizaciju je element spasavanja drugih, element tolerancije i element mučeništva gde on nije hteo da se odrekne svoje vere ni uverenja, kao što je od njega komunistički režim tražio. Verujte mi da to ni na koji način nije upreno protiv Srbije, ni protiv srpskog naroda,  ni protiv Srba u Hrvatskoj.

O tome čega je Stepinac simbol sigurno se nećemo složiti, ali, odgovorili ste mi na pitanje da izložba posvećena Stepincu u Evropskom parlamentu nije uperena protiv Srbije.

Ne, naravno. Nemojte me pogrešno shvatiti da se ja ograđujem od te izložbe. Međutim, moram vam reći da izložbu nije organizovala Hrvatska, nego poslanica u evropskom pralmentu, a poslanici su slobodni u svom razmišljanju i delovanju. Nadam se da će izložba gospođe Petir doprineti razrešavanju istorijskih okolnosti i činjenica. Ono što je najvažnije u ovom trenutku je da kanonizacija kardinala Stepinca nije rehabilitacija ustaštva, niti je uperena protiv Srbije i srpskog naroda, već na to da konačno priznamo da smo decenijama bili žrtve komunističke propagande koja je zatirala hrvatsku samostalnost, ali koja je zatirala i bilo koje versko obeležje i bilo koje verovanje koje je izlazilo iz komunističkih okvira.

S obzirom na funkciju koju obavljate Vaša reč ima izuzetnu težinu. Kada kažete da volite muziku Marka Perkovića Tompsona da li znate kakve to posledice može da proizvede i kako se to shvata u Srbiji?

Nadam se da ćemo raščistiti to i neke elemente koji su sporni. Ako slušam Tompsona to ne znači da odobravam bilo kakve pozdrave iz prošlosti kao što je "Za dom spremni" ili bilo što što se argumentuje Tompsonovim pesmama, gde nisam videla dokaze. To što ću uvek isticati je zdrav patriotizam koji znači voleti i poštovati svoje i ni na koji način ne ugrožavati i ne ponižavati tuđe.

Za kraj da se vratimo na Deklaraciju koju sutra potpisujete sa Aleksandrom Vučićem. Kažete da postoji politička volja da se reše mnogobrojna otvorena pitanja. Da li ćete imati u Hrvatskoj podršku za rešavanje svih tih pitanja? Da li ćete ostati usamljeni u tome?

Ne verujem. Vidim želju sa svih strana poličkog spektra i među ljudima da rešimo zaostala pitanja iz prošlosti i da gledamo u budućnost. Ja sam osoba koja uvek kaže ono što misli. Radim u ono što verujem i mislim da sam zbog toga izabrana za predsednicu Hrvatske da sprovodim program. Ako je ponekad teško, treba raditi, argumentovano razgovarati sa ljudima, poslušati druge, ali uvek raditi u pravcu koji podržava nacionalne interese i dobrosusedske odnose.