Od poljoprivrednog instituta do trpeze – kako obezbediti dovoljno kvalitetne hrane u Srbiji

Da je za stabilnu proizvodnju hrane potrebno stalno usavršavanje i uvođenje najsavremenijih dostignuća shvatali su i naši preci, pa su tako još pre 140 godina osnovali današnji Institut za krmno bilje u Kruševcu. Kroz dugu istoriju ova ustanova je menjala nazive, ali je njena funkcija uvek bila podizanje nivoa znanja i unapređenje poljoprivredne proizvodnje.

Ovaj institut ima trideset četvoro zaposlenih, a polovinu čine naučnici – 12 doktora nauka i 5 doktoranada. Na više od 3.000 kvadrata smeštene su istraživačke laboratorije, staklenik, objekat za pčelarstvo, dok se proizvodnja obavlja na oko 50 hektara.

“Osnovni cilj istraživanja je kreiranje genotipova krmnih travnih i leguminoznih biljaka pogodnih za gajenje u domaćim agroekološkim uslovima, kao i razvijanje tehnologija i tehnoloških rešenja iz oblasti gajenja, proizvodnje i konzervisanja stočne hrane u cilju razvoja održivog stočarstva. Takođe, Institut se bavi proučavanjem tehnologija proizvodnje i dorade semena krmnog bilja i plasiranjem semena na tržište”, kaže dr Dejan Sokolović, v. d. direktora Instituta za krmno bilje.

“Institut se od samog osnivanja bavi proučavanjem prirodnih travnjaka u ravničarskim, brdskim i planinskim rejonima i prvi je u zemlji počeo sa kreiranjem i uvođenjem sejanih travnjaka u praksu”, dodaje Sokolović.

Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju

Pre više od osam i po decenija odlukom Ministarstva poljoprivrede Kraljevine Jugoslavije osnovan je Institut za ratarstvo i povrtarstvo.

“U ovom momentu naš institut ima 540 zaposlenih. Od toga je više od 100 naučnih radnika koji se bave raznim oblastima poljoprivrednih nauka. Od biotehnologije, oplemenjivanja, semenarstva, fitopatologiije, mikrobiologije, agroekologije, agrotehnike... Zahvaljujući njihovom zalaganju, rezultatima i doprinosu srpskoj, evropskoj i svetskoj poljoprivrednoj nauci naš institut je 2018. akreditovan kao Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju”, kaže prof. dr Dragana Latković, predsednik UO Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.

“Naš institut je naučni institut sa jedne strane, ali sa druge strane on ima svoj brend, a to je NS seme. Ponosni smo što smo stvorili više od 1.600 sorata i hibrida različitih biljnih vrsta, ratarskih, povrtarskih, lekovitog bilja, krmnog bilja, povrća... Više od 1.000 je priznato u zemljama širom sveta”, objašnjava naša sagovornica.

Seme iz Novog Sada seje se na njivama u 33 zemlje, ističe prof. dr Dragana Latković:

“To su Rusija, Ukrajina, sada malo manje zbog rata, Belorusija, Kazahstan, zatim zemlje u okruženju - Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Severna Makedonija, Crna Gora, ali i Iran, Kanada, Argentina, Španija, Kina, Japan... Veoma smo ponosni što smo pre dve godine uspeli da izvezemo soju u Kanadu. Koliko je to značajno, govori činjenica da je to isto kao da ste Kinezima prodali pirinač.”

Ništa manje značajno nije ni to što je domaće seme suncokreta stiglo u Japan. A čak dve svetske konferencije o ovoj uljarici održane su u Novom Sadu.

“Što se tiče inovacija u oplemenjivanju suncokreta mi smo broj jedan u svetu i zato je važno da se zna da svaki osmi suncokret u svetu potiče iz Novog Sada”, dodaje Latkovićeva.

Instituti imaju dva zadatka – naučnoistraživački rad i proizvodnja semena

Samo godinu dana nakon završetka Drugog svetskog rata formiran je Institut za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci, koji već 78 godina radi na oplemenjivanju i selekciji novih sorti i hibrida povrća.

“Na Institutu trenutno radi pedesetoro zaposlenih, od čega je 13 istraživača u svim naučnim zvanjima. Formacijski podeljeni smo na nekoliko odeljenja: za genetiku i oplemnjivanje povrća, agrotehniku i fiziologiju povrća, zaštitu povrća, proizvodnju semena, doradu i pakovanje semena, laboratoriju za ispitivanje semena, odeljenje zajedničkih poslova”, kaže prof. dr Nenad Đurić, direktor Instituta za povrtarstvo Smederevska Palanka.

"Može se reći da delujemo u dva pravca, jedno je naučnoistraživački rad, a drugi semenarstvo, proizvodnja, komercijalizacija i prodaja semena", objašnjava Đurić. 

Finansiranje poljoprivrednih instituta

Budući da od saznanja do kojih dolaze stručnjaci poljoprivrednih instituta zavisi proizvodnja hrane i prehrambena sigurnost jedne zemlje, veoma je važno da ove institucije opstanu i da imaju podršku države. Kao i u razvijenim zemljama i u Srbiji se instituti finansiraju delom iz budžeta, a delom iz sopstvenih sredstava.

“Nivo finansiranja po izvorima je promenljiv i zavisi od mnogo faktora. U poslednjih nekoliko godina dominira finansiranje po projektima. U prethodnih petnaestak godina naš institut učestvovao je u brojnim domaćim i međunarodnim projektima. Samo u poslednjih 10 godina realizovano je više od 40 istraživačko-razvojnih projekata koje su finansirali resorno ministarstvo i lokalne samouprave sa ciljem da se zaštiti i efikasnije koristi poljoprivredno zemljište, posebno u oblasti stočarske proizvodnje”, navodi Sokolović.

U ove projekte uključeno je više od 1.300 farmera iz čitave zemlje, ističe dr Dejan Sokolović:

“Na svakoj farmi su urađene analize kvaliteta zemljišta i stočne hrane, predložene i na licu mesta primenjene mere kako bi se otklonile „slabe tačke“ na farmi koje limitiraju proizvodnju mesa i mleka i smanjuju njihovu konkurentnost.”

"U velikom broju slučajeva se pristupilo agromeliorativnim merama popravke zemljišta, dok je na najvećem broju farmi predlagana izmenjena setvena struktura krmnih useva, pogodna za konkretno zemljište i potrebe farme. To je pokazalo da se i bez velikih ulaganja, uz primenu adekvatnih useva i tehnologija, ekonomski efekti stočarskih farmi mogu značajno povećati", ističe Sokolović. 

I dok je rad naučnih radnika finansiran iz budžeta, plate ostalih zaposlenih, kao i novac za troškove režija, ulaganja instituti moraju sami da zarade.

“Mi jesmo državni institut, ali država u našem finansiranju učestvuje svega sa oko 15 posto. Ostalih 85 posto obezbeđujemo iz vlastitih prihoda. Na raspolaganju imamo oko 600 hektara zemlje koju smo dobili od države, jer kao Institut od nacionalnog značaja imamo pravo na to. Najveći deo nalazi se u Novom Sadu, zbog čega smo zahvalini gradu, a manji deo je u opštini Zrenjanin”, kaže Dragana Latković.

Izazova je, objašnjava, mnogo:

“Naša ulaganja su velika, jer je semenska proizvodnja skupa. Vi morate da pronađete dobre poljoprivredne proizvođače koji imaju dobro zemljište, koji po potrebi treba da imaju sisteme za zalivanje, gde je nivo agrotehnike visok."

"Đubriva su skupa, hemija je skupa. Visoke cene inputa koje prate poljoprivrednu proizvodnju, prate i nas. Mi to delimično valorizujemo kroz cenu semena, ali ne možemo cenu semena dizati u nebesa. A mi se i ne bavimo samo proizvodnjom semena, već i naukom”, navodi Latkovićeva.

Projektno finansiranje je zato, ističe Dragana Latković, i u ovom institutu značajno:

“U poslednje tri godine radimo na 9 horajzen, 7 kost, 2 FAO projekta. Imamo bilateralnu saradnju sa Belorusijom, Kinom, Slovenijom, Francuskom, Austrijom. Angažovani smo i na deset međunarodnih projekata koji su finansirani od strane ostalih naučnoistraživačkih organizacija, 6 nacionalnih projekata koje finansiraju fondovi za nauku i inovativne delatnosti, kao i 13 pokrajinskih projekata.” 

Od poljoprivrede je nemoguće finansirati istraživanja

Naučnoistraživački rad je, po rečima prof. Đurića, gotovo nemoguć bez podrške države:

“Finansiranje od strane države je neophodno zbog potrebe ulaganja u laboratorijsku opremu i druga sredstva za rad istraživača, kao i zbog prirode ovih aktivnosti koje ne mogu direktno i brzo da se komercijalizuju na tržištu, već se komercijalizacija obavlja tokom niza godina. Za razvoj jedne kvalitetne sorte paprike, recimo, potrebno je deset godina. Društveno-ekonomske promene u poslednjih tridesetak godina značajno su smanjile tržište semena, a na tržište su uvele nove aktere.”

Poljoprivreda je, ističu stručnjaci, niskoakumulativna privredna grana sa niskim koeficijentom obrta kapitala i rizicima rada pod otvorenim nebom. Zbog toga se odavno pojavila potreba podrške ostalih, profitabilnijih privrednih grana poljoprivredi.

“Poljoprivreda je u nepovoljnom stanju i nije moguće doći do finansijskih sredstava iz tog sektora koja bi se koristila za naučna istraživanja. Svi ti razlozi ukazuju da domaći naučni instituti iz oblasti poljoprivrede ne bi mogli da funkcionišu bez podrške države”, objašnjava Sokolović.

Zašto je važno sačuvati poljoprivredne institute

U turbulentnim vremenima, poput trenutnih geopolitičkih prilika, ratova, neizvesnosti, pojave novih bolesti i te kako je važno da države imaju svoje poljoprivredne institute.

“Prvo, uvek smo u mogućnosti da imamo domaće seme, da ne zavisimo u pogledu semena ni od koga i to jeste od strateške važnosti. Ovo je naročito bilo važno u periodu sankcija i izolacije kada inostranog semena nije bilo, a institut je obezbeđivao svu potrebnu količinu semena za zasnivanje tadašnje proizvodnje na prostoru ondašnje države”, kaže prof. dr Nenad Đurić i dodaje:

“Istovremeno institut kroz svoju banku gena, koja je jedna od najvećih u Srbiji vezano za povrtarstvo, baštini veliki broj starih, domaćih, ali i odomaćenih sorata i hibrida kao nosilaca gena na mnoge nepovoljne uslove i patogene prouzrokovače biljnih bolesti. Ono što Institut sa sigurnošću može potvrditi jeste da ćemo i u narednom periodu imati dovoljne količine kvalitetnog semena proizvedenog uz što manju upotrebu hemijskih sredstava i uz primenu klasičnih metoda oplemenjivanja tj. bez genetskih modifikacija.”

Srbija ima veoma dobre potencijale za uspešnu poljoprivredu.

“Po glavi stanovnika imamo oko 0,5 hektara poljoprivrednog zemljišta, što nas svrstava u red bogatih zemalja po ovom parametru. Takođe, klimatski uslovi spadaju u red povoljnijih, kako kada su temperature, tako i kada su padavine u pitanju. Uspešno korišćenje ovih resursa kao i njihovo očuvanje za buduće generacije zahteva visok nivo znanja, nove i poboljšane tehnologije koje se stiču naučnoistraživačkim radom”, kaže Sokolović.

Takođe, kako ističe, neophodno je obezbediti dovoljne količine hrane za ljude i omogućiti veći izvoz prehrambenih proizvoda u cilju ekonomskog razvoja društva i države. Postoje mnogi primeri zemalja sa manjim prirodnim potencijalima koje zahvaljujući razvijenoj nauci i primeni naučnih rezultata u praksi ostvaruju izuzetno dobre rezultate u poljoprivredi koji dominantno utiču na ekonomske parametre tih zemalja.

Šta sve otežava rad poljoprivrednih instituta

Uprkos tome što obezbeđuju prehrambenu sigurnost zemlje, instituti se suočavaju sa raznim poteškoćama u radu.

“Osnovni problem Instituta je nedovoljna opremljenost koja bi pratila aktuelne svetske trendove i planirane aktivnosti u budućnosti. Isto tako, Institut radi na velikom broju višegodišnjih biljnih vrsta koje u toku vegetacione sezone daju i do 5 otkosa. To prouzrokuje višegodišnje eksperimente, veliko angažovanje istraživačke, tehničke i fizičke radne snage, veliki broj uzoraka i analiza u laboratorijama. Nabavka adekvatnih sejalica i kombajna bi celokupan rad učinila efikasnijim”, objašnjava Sokolović.

"Institut ima veoma razvijen terenski rad u brdskim i planinskim područjima od Pešterske visoravni do Stare Planine, te nam je potrebno terensko vozilo koje teško možemo sami da obezbedimo", naglašava on. "Takođe, neophodna je nabavka laboratorijske opreme i savremenih aparata koja bi naša istraživanja učinila efikasnijim i konkurentnijim."

Možda najveći problem jeste kako privući mlade kadrove da rade na institutima, pogotovo onim koji se ne nalaze na privlačnim lokacijama. 

“Veoma je teško doći do mladih ljudi koji ispunjavaju uslove za upis doktorskih studija i koji žele da se bave naučnim radom i to u centralnom delu Srbije daleko od najvažnijih velikih centara kao što je Beograd. Uz to, aplikacija dobijenih naučnih rezultata u praksi kao veoma bitan segment nije adekvatno organizovana, niti finansijski podržana što znači da se naučni rezultati sporo i nedovoljno primenjuju na farmama”, ističe Sokolović.

Da bi se unapredio rad poljoprivrednih instituta potrebno je dobro analizirati sve što se u njima preduzima.

"Prvo treba prvo sebe da unapredimo u svim segmentima našeg rada", smatra prof. dr Nenad Đurić. "Da u postojećim okolnostima i uz onakve izvore finansiranja kakve imamo damo maksimum u naučnoistraživačkom radu, a taj naš maksimum u selekciji i oplemenjivanju svakako će se manifestovati i kroz povećanje proizvodnje semena i samim tim većeg priliva prihoda u Institut.” 

Podrška države je, dodaje, u svakom trenutku dobrodošla, jer su istraživački procesi dugi i traju do deset godina.

"Pomoć države bi dobrodošla u nabavci nove kvalitetne opreme kako bismo mogli da radimo kvalitetne analize plodova naših sorti i hibrida. Nije cilj proizvesti samo kvantitet, već i da to povrće budi dobrih nutritivnih svojstava, tj. sa visokim sadržajem vitamina Ce, karotena, likopena, magnezijuma i drugih antioksidativnih jedinjenja. Jer samo stanovništvo koje konzumira zdravo i kvalitetno povrće može imati dobro zdravlje”, navodi Đurić.

Država bi, kažu stručnjaci, rad instituta mogla da podrži i subvencionisanjem proizvođača.

U strategiji poljoprivrede trebalo bi da stoji da se mora više forsirati prodaja domaćeg semena, smatra Dragana Latković:

"Da naši proizvođači budu subvencionisani ako, na primer, kupuju domaće seme, ako se agrohemijske analize rade u našim institutima. Jer celokupan naš rad ne bi imao smisao, ako rezultati naših istraživanja ne bi stizali do proizvođača tj. ukoliko ne završe na njihovim njivama.”

Nacionalni institut za istraživanja u poljoprivredi

Srbija, kao agrarno ozbiljna država, kažu stručnjaci, mora da ima institute za razvoj i unapređenje poljoprivrede.

“Današnji broj poljoprivrednih instituta nije prekobrojan, ali njihova efikasnost je slaba", kaže dr Luka Radoja, agronom i novinar. "Za racionalna istraživanja potrebna je nova organizacija. Da postoji Nacionalni institut za istraživanja u poljoprivredi koji bi imao svoje institute, a čiji bi broj odredili stručnjaci na osnovu agrarne politike države. U njihov rad bili bi uključeni i poljoprivredni fakulteti." 

“U organizovanim državama sa velikom poljoprivrednom proizvodnjom, za razvoj zemljoradnje odgovoran je upravo Nacionalni institut koji kontrolišu najviši organi države, jer radi o trošku države. Tako bi i svi sadašnji domaći instituti trebalo da budu organizovani u jednu državnu organizaciju koja za svoj rad odgovara vladi”, smatra Radoja.

Iz domaćih poljoprivrednih instituta poručuju da se konkurencije iz inostranstva ne plaše, već da ih ona inspiriše da poboljšaju svoj rad i kvalitet semena koje nude. U njihovom radu podrška države je neizostavno potrebna, jer je činjenica da bez nauke i naučnih rezultata nema ni uspešne poljoprivredne proizvodnje.