Japanski desetogodišnji plan za povratak u vrh svetske industrije čipova

Japansko Ministarstvo ekonomije, trgovine i industrije prošle godine je formulisalo desetogodišnji plan kojim se želi povratiti vodeća pozicija Zemlje izlazećeg sunca u svetskoj industriji poluprovodnika.

Japan je bio svetski lider u proizvodnji čipova osamdesetih godina, kada je njegova elektronska industrija cvetala. Na njegove proizvođače, kao što su "Hitači", "Tošiba", "Soni", "NEC" ili "Fudžicu", u to vreme je otpadalo oko 50 procenata ukupne svetske produkcije poluprovodnika.

Od devedesetih naovamo, međutim, ta dalekoistočna zemlji konstantno gubi udeo u svetskom tržištu čipova, i sada njena proizvodnja tih važnih komponenti čini tek desetak procenata globalne produkcije.

U poslednje tri decenije japanska preduzeća prepustila su inicijativu najpre američkim kompanijama, a onda i južnokorejskim, tajvanskim i kineskim. U tome je ne malu ulogu imao pritisak američke vlade u drugoj polovini osamdesetih da ostrvska carevina u većoj meri otvori svoje tržište za strane poluprovodnike, nakon čega su se japanski proizvođači elektronike znatno više okrenuli kupovini američkih i južnokorejskih čipova.

Takođe, Japan je zakasnio kada su pitanju inovacije u informacionim tehnologijama i elektronskoj industriji, za šta su najočigledniji primeri primat u razvoju interneta, kompjuterskog softvera, čipova i pametnih telefona, koje su najpre ostvarili američki "Jahu", "Gugl", "Majkrosoft", "Epl" i "Intel", a onda i južnokorejski "Samsung elektroniks", tajvanski "TSMC" i drugi.

Mada japanska preduzeća, kao što su "Tokio elektron" i "Šinecu", i danas drže veliki udeo na svetskom tržištu u proizvodnji opreme potrebne za izradu čipova, same poluprovodnike gotovo da više i ne proizvode. Izuzetak je kompanija "Kioksija", proizvođač memorijskih čipova, koja je nedavno oformljena izdvajanjem iz finansijski posrnule grupe "Tošiba", kao jedan od njenih retkih ekonomski zdravih konstituenata.

Strategija japanske vlade

Osnovni cilj plana vlade u Tokiju je obezbediti proizvodnju čipova unutar zemlje, odnosno, umanjiti oslanjanje na uvoz.

Jedan segment tog plana je privlačenje stranih kompanija da investiraju u Japan, što je već učinjeno, budući da je najveći svetski proizvođač čipova po narudžbi tajvanski "TSMC" već počeo izgradnju fabrike u gradu Kumamoto, na jugu dalekoistočne carevine. To postrojenje bi trebalo da počne sa radom naredne godine, a japanska vlada će pružiti subvencije za njegovo uspostavljanje u visini od čak tri i po milijarde dolara.

Njegov značaj je posebno u tome što Japan, iako tehnološki vrlo napredna zemlja, u ovom trenutku ne poseduje sopstvenu fabriku logičkih čipova.

Još jedan stub vladine strategije je podizanje sopstvenih kompanija i razvoj najnaprednijih logičkih čipova s tranzistorskim kolima promera od samo dva nanometra, pa i manje, u saradnji sa Amerikancima (U ovom trenutku, najsofisticiraniji čipovi na svetu su razmere od tri nanometra).

Prošle godine u Japanu je osnovana nova kompanije po imenu "Rapidus", koja će, pišu japanski mediji, od vlade dobiti gotovo desetinu pomenutog budžeta od 75 milijardi dolara i sarađivati sa američkim "IBM-om" na razvoju čipova razmere od dva nanometra.

"Rapidus" bi u narednih deset godina, oslanjajući se i na velika ulaganja iz domaćeg privatnog sektora, trebalo da ulije oko 37 milijardi dolara u razvoj i proizvodnju najnaprednijih čipova. Američka kompanija će odigrati suštinsku ulogu u tom projektu, jer Japan trenutno ne poseduje znanje potrebno za razvoj takvih čipova.

Treći element u planu japanske vlade je dalje unapređenje domaće proizvodnje opreme za i materijala za izradu čipova.

Kada su finansije u pitanju, plan predviđa da država i privatnici u industriju poluprovodnika ulože oko deset biliona jena (po sadašnjem kursu, oko 75 milijardi dolara).

Što se tiče privatnog sektora, sada je već izvesno da velike svote novca nameravaju da izdvoje giganti japanske ekonomije, kao što su vodeći proizvođač automobila "Tojota" ili lideri u sektoru telekomunikacija kompanije "NTT" i "Softbank".

Geopolitika i bezbednost kao bitni motivi

U poslednje tri decenije važan trend u međunarodnoj trgovini je bila globalizacija, odnosno, liberalizacija nacionalnih tržišta i produbljivanje ekonomskih veza između zemalja kako bi se ostvarili maksimalno isplativ, racionalan i efikasan sistem snabdevanja i ekonomski rast.

To je, između ostalog, podrazumevalo izmeštanje proizvodnje elektronskih komponenti i uređaja iz razvijenih zemalja u države kao što je Kina, koje poseduju mnoštvo jeftine radne snage, i uvoz čipova s Tajvana, gde su troškovi proizvodnje takođe osetno niži nego u Japanu ili SAD.

Međutim, vojnopolitička zategnutost između Tajvana i matice Kine, te sveopšte zaoštravanje rivaliteta između Vašingtona i Pekinga poslednjih godina snažno sugerišu da započinje doba nepoverenja i blokovskih podela, u kojem snabdevanje čipovima i drugim strateškim proizvodima iz inostranstva postaje sve nesigurnije.

"Ekonomsko razdvajanje" je strategija Vašingtona motivisana strahovanjem da bi rastuća ekonomska, politička i vojna moć Pekinga mogla da potkopa globalnu dominaciju SAD i njenih saveznika.

Njen geopolitički cilj je da se takav scenario spreči usporavanjem tehnološkog i ekonomskog razvoja Kine i smanjivanjem zavisnosti od njenog tržišta.

Ta strategija se ogleda, između ostalog, i u zakonu donetom u oktobru prošle godine u SAD koji nastoji da uskrati prodaju sofisticiranih čipova najmnogoljudnijoj zemlji sveta, uvođenjem sankcija protiv svih ekonomskih subjekata, uključujući tu i strane, koji Kini prodaju ili prenose znanja o američkim patentima koji se nalaze u osnovi svih čipova današnjice.

Suočen sa opasnošću da bi eventualni vojni sukob na Tajvanu mogao da preseče snabdevanje čipovima i pritiskom Vašingtona da usvoji politiku ekonomskog razdvajanja od Kine, Tokio je morao da formuliše sopstveni plan za osvajanje proizvodnje (najsavremenijih) čipova kako bi obezbedio normalno i od Kine i Tajvana relativno nezavisno funkcionisanje svoje ekonomije. U tom smislu, proizvodnja naprednih čipova je bezbednosni imperativ za Tokio.

Vrlo težak zadatak

Realizacija tog plana, međutim, zahteva herkulovske napore. Čipovi su notorno teški za proizvodnju jer zahtevaju ovladavanje više od stotinu tehnologija, oko 2.000 različitih materijala i dugogodišnju obuku inženjera.

Što je manji razmak između kola, čip je moćniji, a upravo je minijaturizacija ono što je posebno tehnološki izazovno. Japanske kompanije u ovom trenutku poseduju tehnologiju koja omogućava proizvodnju čipova promera od 40 nanometara, u poređenju sa Tajvanom i Južnom Korejom koji su ove godine započeli produkciju tih "silikonskih mozgova" od samo tri nanometra.

Ipak, japanska država i stručnjaci se nadaju da, pošto je za proizvodnju čipova s promerom od dva nanometra i manje, potrebna izmena u dizajnu strukture tih komponenti i uvođenje novih tehnologija, sada dobar trenutak da zemlja uhvati priključak u trci za izradu najsofisticiranijih čipova.

Još jednu teškoću u ovom trenutku predstavlja pad potražnje za elektronskim uređajima, kao što su računari i mobilni telefoni. Usled pandemije, dve pune godine građani širom sveta bili su prisiljeni da se zatvore u kuće i rade iz svog doma, zbog čega je naglo porasla potražnja za kompjuterima i samim tim i čipovima.

Međutim, nakon tog skoka u 2020. i 2021, kada su mnoge kompanije napravile i znatne zalihe čipova, u 2022. je došlo do korekcije tržišta, odnosno, usporavanja potražnje za računarima i pametnim telefonima.

Daljem padu prodaje doprinela je štednja, odnosno smanjivanje potrošnje domaćinstava zbog inflacije izazvane štampanjem novca tokom pandemije i poremećaja na svetskom tržištu energenata i hrane koji su nastali usled rata u Ukrajini i sankcija Zapada protiv Rusije.

Ulaganje koje se isplati

Međutim, s druge strane, u automobilskoj industriji, gde vrtoglavo raste broj električnih vozila koja zahtevaju više čipova nego ona sa motorima na unutrašnje sagorevanje, i dalje vlada nestašica čipova, što i jeste motiv za fabrike automobila u Japanu da ulože puno novca u plan vlade za revitalizaciju industrije poluprovodnika.

Naime, automobili sa benzinskim ili dizel motorom u sebi sadrže čipove vredne prosečno oko 550 američkih dolara, dok se u električna vozila ugrađuju čipovi vredni oko 1.600 zelenih novčanica.

Još jedan sektor u kojem se i dalje traži puno čipova su Internet stvari (IoT, Internet of Things) – "povezani" i "pametni" kućni uređaji.

Osim toga, uprkos trenutnom usporavanju prodaje, kompjuteri i pametni telefoni ostaju vitalni, nezaobilazni artikli savremenog života.

Zato, na srednji i duži rok kolosalno ulaganje i obimni napori za osvajanje tehnologija u proizvodnji čipova nesumnjivo, pored bezbednosnog, imaju i vrlo dobro ekonomsko opravdanje.