Pregled štampe (11. 05. 2009.)

Imali samo svoje živote

Na radničku dramu u Fabrici za preradu kože "Partizan" u subotu uveče je stavljena tačka. Štrajk glađu je prekinut, ali ostali su ožiljci na dušama iznurenih radnika posle osamnaest dana gladovanja, petomesečne neprekidne obustave rada, višegodišnje borbe sa propustima i manama srpske tranzicije.

Predstavnici štrajkačkog odbora odmah posle prekida štrajka predali su ključeve fabrike većinskom vlasniku. Većina se tim činom pozdravila sa, kako kažu, svojom fabrikom. Tuga, suze na iznurenim radničkim licima.

- Izađosmo živi, omaklo se nekome. U omalenoj prostoriji gde su štrajkovali ostali inprovizovani kreveti i, čini se, pitanje - da li je vredelo igrati se životima.

- Naši životi bili su nam i jedino oružje, skupo, najskuplje, ali drugog izlaza nije bilo - kaže "dan posle" Zoran Nikolić.

Radolija Vukotić, predsenica samostalnog sindikata i sama štrajkač glađu, vratila se među svoje najbliže. Prvi put nakon osamnaest dana videla je svoju decu, unuke, supruga. Lekari prepisali terapiju, dali lekove. Kada smo je u nedelju posetili u njenom domu u Desimirovcu, pored nje je bio suprug Stanimir. Preispituje "cenu" svih dešavanja neodlučno ponavlja: "vredelo je - valjda".

- Vašar je u kući, ali srediću ja to čim se oporavim. Onaj drugi "vašar", valjda će neko sređivati ozbiljnije, da se ne dogodi nešto slično - kaže Radolija.

Morali su, kažu, tako, zbog sebe, svojih porodica, svih radnika.

- Svi imaju prava, a pravde, bar za nas radnike - nigde. Gazda kaže moje je, platio sam. Država, opet, iskoristila svoje pravo i prodala mu. A gde je naše pravo i pravda - socijalna, ljudska. E, na taj tas mi smo stavili svoje živote, samo to smo i imali. Mnogo smo uložili, a dobili takoreći ništa - ogorčena je i Svetlana Mačužić.

Prema dogovoru koji je potpisan između delegacije štrajkača, poslodavca i predstavnike dva ministrastva, radnicima će biti povezan radni staž, a biće im isplaćene i zakonske otpremnine. U proseku oko 1.500 evra za većinu zaposlenih koji odlaze iz fabrike. Većina kaže da su im to poslednji trenuci u fabrici.

Otpremnine će početi da se isplaćuju tokom ove nedelje, a uplate za povezivanje staža, odnosno penzijsko i invalidsko osiguranje do kraja juna.

- Ne znam da li je teže sada, ili kada smo započeli štrajk glađu. Sve mi je zbrkano, tužan sam svakako. Ovde sam 31 godinu, delili smo dobro i zlo, nije to lako odjednom prekinuti - kaže Veroslav Pajević.

Kući, u naselju Erdeč, dočakala ga supruga Đuka. U šali dodaje da ga je prvo pitala "gde je dosad". Od otpremnine ne može ni dugove da vrati. Bitno je da se oporavi, zaradiće bar za koru hleba. Ide kod kardiologa, zbog srčanih problema. Posle - videće.

- Imam četvoro unučadi, peto je na putu, zaradiće deda bar njima za čokoladicu, čim se oporavim - kaže Pajević.

Zoran Nikolić, koji ima 41 godinu staža čeka penziju. Nije mogao da ostvari to pravo, jer nije povezano pet godina staža. Na penziju zbog te "zaboravnosti" čeka još desetak radnika "Partizana".

Drugi život sa novom jetrom i bubrezima

Transplantacioni tim Kliničkog centra Vojvodine obavio je do sada najveći podvig u presađivanju ljudskih organa. Zahvatima hirurga i drugih članova mnogobrojne ekipe koji su bez prekida trajali duže od 20 časova, produžen je život pacijentkinjama iz Sombora, Bačkog Petrovca i Novog Sada.

Zdravstveno stanje Somborke Tatijana Sukno (38) bilo je najveći izazov za hirurge jer je podvrgnuta možda najtežem obliku transplantacije - presađivanju jetre, dok su po jedan bubreg presađeni dvadesetdvogodišnjoj Danijeli Dikić iz Bačkog Petrovca, tridesetsedmogodišnjoj Novosađanki Sandi Bajović i Marici Pap (49) iz Sombora.

Obavljene su četiri multiorganske kadaverične transplantacije (sa preminulih osoba) veoma teškim bolesnicama, čiji je život bio krajnje ugrožen, jer su otkazali njihovi vitalni organi. Istovremeno, nije prekidan redovan hirurški program, a u transplantacionom timu, sa profesorom dr Zoranom Miloševićem na čelu, pomoćnikom direktora Kliničkog centra za hirurgiju, bilo je više od 70 članova.

„Politika" je u prilici da posle deset dana od obavljenih transplantacija objavi dobru vest: sve četiri pacijentkinje se osećaju dobro i, mada je nezahvalno predviđati stanje na duži rok, lekari veruju da neće biti ozbiljnijih komplikacija, jer će bolesnice i posle izlaska iz bolnice biti na režimu stalne zdravstvene kontrole i dobijati specijalnu terapiju.

- Klinički centar Vojvodine zahvaljuje porodicama donora na najvišem stepenu iskazane humanosti, nesebičnosti i ljudske plemenitosti i solidarnosti, jer su u trenucima kada su izgubili svoje najdraže drugima pružili šansu za novi život - kaže direktor KCV profesor dr Dragan Drašković.

On je izjavio da se akcija „Šansa za novi život" Kliničkog centra Vojvodine nastavlja sa ciljem da se edukuje šira javnost i osnaži svest da je davanje organa visokomoralan čin, a po humanosti bez premca, jer to predstavlja jedini spas za život nemalog broja ljudi.

Nedavno je pri Kliničkom centru Vojvodine osnovan i Donorski informacioni centar u kome potencijalni primaoci ili donori mogu da saznaju sve o transplantaciji i zaveštanju sopstvenih organa. Mogu da se obaveste i na telefonski broj 021/520-141. Akcija je bila neophodna, jer u ovom trenutku, samo na području pokrajine, na transplantaciju bubrega čeka 170, a na presađivanje jetre 10 pacijenata.

Naša deca depresivna!

Stepen pesimizma i depresije kod dece uzrasta od šestog do osmog razreda toliki je da je neophodno odmah krenuti u individualan i grupni rad s njima i roditeljima, pokazalo je istraživanje u Osnovnoj školi „Četvrti kraljevački bataljon" u Kraljevu. Prema ovom istraživanju, prvom u Srbiji, oko 20 odsto dece u ovoj osnovnoj školi oseća se duboko nesrećnim!

Anonimno ispitivanje obuhvatilo je 301 učenika, a sproveli su ga Marina Ocokoljić, psiholog u ovoj osnovnoj školi, Petar Jeknić, zamenik predsednika Saveta roditelja, i prof. dr Petar Kostić, vodeći srpski psihometričar i profesor na Vojnoj akademiji u Beogradu, koji je izradio upitnik. Prvi put u Srbiji urađeno je obimo istraživanje o prisustva pesimizma, optimizma i depresije kod dece. Autori naglašavaju da na osnovu njega ne bi trebalo donositi trajne zaključke, ali da rezultati ipak zvone na uzbunu.

- Ako se blagovremeno ne preduzmu adekvatne mere, postoji mogućnost da pojedina deca sutra kao odrasli budu skloniji rizičnijem ponašanju. Rezultati pokazuju direktnu vezu između pojačanog pesimizma i rizičnog ponašanja, ali i povezanost optimizma i boljeg školskog uspeha - kaže psiholog Marina Ocokoljić.

Ono što takođe zabrinjava jeste da s porastom uzrasta dece raste i prisustvo pesimizma i depresivnosti. Kao zanimljiv rezultat prof. dr Petar Kostić ističe i polnu distribuciju optimizma, pesimizma i depresivnosti kod ispitivane dece.

- U američkoj populaciji devojčice su optimističnije, dok kod nas one čak pokazuju viši osećaj „psihološke bede" od dečaka - navodi Kostić.

Međutim, naglašava Marina Ocokoljić, devojčice zato imaju veće lične potencijale za prevladavanje životnih situacija, one su realističnije u pristupu, pre će se od dečaka obratiti za pomoć i spremnije prihvatiti savete.

Odluku da se pristupi ovom istraživanju optimizma, pesimizma i depresije kod dece doneo je Savet roditelja OŠ „Četvrti kraljevački bataljon", a na inicijativu zamenika predsednika Saveta Petra Jeknića. On tvrdi da ga je na ovo istraživanje navelo to što je primetio da su deca na kriznim područjima bivše Jugoslavije veći optimisti od kraljevačke.

- To mi je bio signal da animiram Savet roditelja da uradimo ovo istraživanje - kaže Jeknić. On naglašava da u rešavanje problema roditelji moraju mnogo aktivnije da se uključe jer se odgovornost za vaspitanje dece ne može prebaciti na školu.

Direktorka OŠ „Četvrti kraljevački bataljon" i dugogodišnji prosvetni radnik Dušanka Marinković tvrdi za Press da se primećuju razlike među generacijama.

- Mnoga deca nemaju osećaj da životnu situaciju mogu da promene radom, pametnim opredeljenjem u slobodnom vremenu, a ne čekanjem da se nešto desi. Ipak, ovo je prvo istraživanje i zaključke ne treba generalizovati. Zato planiramo da u narednim polugodištima ponovimo testove - kaže direktorka Marinković.

Selim se iz Niša, strahujem za život

Uplašena sam i ne osećam se više bezbedno. Noću ne spavam, plašim se da izađem na ulicu. Imam nameru da prodam ovu moju jadnu kućicu i da se odselim iz Niša u neki drugi grad, negde gde nema ovolike diskriminacije prema Romima. Šta smo im toliko skrivili, šta imaju toliko protiv mog mrtvog muža - priča za „Blic" Milica Bajramović, udovica kralja romske muzike Šabana Bajramovića, koja je u petak po podne napadnuta na Trošarinskoj rampi u Nišu.

Milica kaže da je toga dana sa komšinicom pošla kod lekara kada je primetila da se kod rampe sakupljaju potpisi. Ona navodi da je okupljene ljude pitala za koju stranku sakupljaju peticiju, a da joj je jedan muškarac odgovorio da se radi o peticiji protiv preimenovanja Južnog bulevara u Bulevar Šabana Bajramovića.

- Odmah je počeo da psuje Šabana najgorim psovkama. Pitala sam ih šta im je skrivio moj mrtvi suprug, ali su počeli i meni da psuju „majku cigansku". Mnogo sam se uznemirila, počela sam da branim supruga kao što bi svaka žena uradila. Dok smo se mi raspravljali, naišao je jedan muškarac sa Trošarine, star oko 40 godina, i naleteo biciklom na mene. Udario me je u nogu. Onda je sišao sa bicikle i rukama počeo da gura bicikl na mene i opet me udario po nozi. Uhvatio me rukama za vrat, udario me pesnicom u grudi, a onda me je izboksovao još dva, tri puta u glavu - priča Milica još uvek vidno uzbuđena.