Srbi u Velikoj Hoči ne zaboravljaju veru i običaje, čuvaju identitet

Milena Petrović sa mlađim i starijim žiteljima, nastoji da očuva duhovne i kulturne vrednosti Velike Hoče.

"Taj put nije samo kretanje kroz prostor, već i kroz vreme, istoriju, povratak korenima i sopstvenom identitetu. Okupljanje ispred parohijskog doma tradicija je duga decenijama. Tu se narod sabira, pozdravlja i priprema za povorku — ili, kako se u našem kraju kaže, za litiju. Ove povorke nisu samo običaj, već naročito molitveno sabranje, molitvenije koje se služi za zaštitu od suše, nepogoda i svakog zla, uz osvećenje hlebova i zajedničku molitvu", kaže Petrovićeva.

Nakon popodnevne službe u glavnoj crkvi Svetog Stefana, okupljeni kreću do Svetog Jovana Glavoseka. U njihovom pešačenju odzvanja zajedničko pojanje: "Hristos vaskrse iz mrtvih, smertiju smert poprav, i sušivo grobjeh život darova".

"Ove reči ne izgovaraju se samo glasom, one se nose u srcu, povezujući sve prisutne u jedno. Poseban deo ovog dana čine narodne igre koje u sebi čuvaju simboliku života, zajedništva i nastavka roda. Ženska igra "Paun pase, trava raste" predstavlja jedan od najlepših običaja. Muške ću ovoga puta preskočiti. Žene i devojke, okićene cvećem, grančicama i zelenilom, hvataju se u kolo, dok se u sredini izdvajaju dve — paun i paunica, obučene u narodnu nošnju. Kroz pesmu i pokret, paun traži sebi nevestu, glumeći stihove, drži se za glavu, krilo ili nogu, prateći reči pesme. Na kraju bira devojku iz kola, dok paunica pokušava da ga u tome spreči, čuvajući igru u napetosti i radosti, sve dok izbor ne bude ostvaren", opisuje Milena Petrović.

Nakon ovog kola, igra se nastavlja kroz "laste – prolaste". Devojke podižu ruke, stvarajući prolaz kroz koji u parovima prolaze druge devojke, stajući ispred pauna i paunice i ponavljajući pokrete.

Milena Petrović objašnjava da pesma "Višnjičica rod rodila" prati ovaj deo, simbolično govoreći o plodu, životu i mladosti, dok se igra postepeno privodi kraju.

Po završetku igre, sve se vraća tišini i molitvi. Ulaskom u crkvu, jedna žena upućuje molitvu za narod, zdravlje i berićet, dok ostale devojke u glas odgovaraju: „Amin". U tom trenutku, sve što je bilo pesma, igra i radost, postaje zajednička vera i nada.

Danas se mnogo toga promenilo, kaže Milena Petrović i dodaje da se u izvesnoj meri zaboravljaju i sami tekstovi pesama, jer su u protekle dve godine ženski običaji u selu zapostavljeni.

Tradicija može da oživi

"Ipak, ova godina donela je novu snagu i novu nadu, pokazala je da tradicija može da oživi onda kada postoji volja i ljubav prema njoj. Posebnu vrednost ovogodišnjem obeležavanju dale su paun i paunica, Božana Petrović i Slavica Đuričić, dve divne žene koje su svojim prisustvom, istrajnošću i osmehom pokazale kako se čuvaju običaji i Ruža Spasić, žena koja je započela kolo i novo sabranje. Njihova spremnost da iznesu igru do kraja, uprkos svemu, treba da bude primer svima za buduća okupljanja", ističe Milena.

Pita se na kraju, da, ako izgube veru i običaje, šta im ostaje?

"Ostajemo bez dela sebe, bez onoga što nas određuje i povezuje. Zato je naša dužnost da čuvamo, obnavljamo i prenosimo, da bi i oni posle nas znali ko su, odakle su i čemu pripadaju. To je suština života", poručila je Milena Petrović iz Velike Hoče.