Veteran 72. specijalne brigade: Naše akcije na Kosovu su bile drske, ali ne suprotne ratnom pravu

Zastavnik u penziji Saša Šajkić navodi da pripadnici 72. specijalne brigade nikada u akcije nisu išli bez pozdrava, već su imali običaj zbog teških i opasnih akcija da se pozdrave zbog mogućnosti da neko možda padne u borbi. 

"I onda da bismo rasterali maler, osmislili smo tu rečenicu 'da se ne pozdravljamo'. Znači, neće se ništa loše desiti. Tako da je među nama iz te ekipe koje je tada bili u jedinici, ostao je taj pozdrav dan danas", kaže za RTS veteran 72. specijalne brigade Saša Šajkić.

O svojoj ekipi i govori knjiga "Da se ne pozdravljamo". Šajkić u njoj opisuje svoje saborce i kroz kakav pakao rata su prolazili.

"Mi nismo nikakve mašine za ubijanje ili surovi ljudi. Obični smo ljudi koje možete videti svaki dan na pijaci, tezgi, u prodavnici, na sedištu, u gradskom prevozu... Ali, to što smo radili, radili smo na najbolji mogući način na svetu", objašnjava Šajkić, zastavnik u penziji.

"Istinite priče, autentične"

U knjizi čak 95 odsto opisa akcija je autentično, ostalo je prilagođeno stilu pisanja.

"Bilo je toliko akcije i zadataka koje smo obavili, da je to preobimno za jednu knjigu. Priče koje se pojavljuju, gde glavni junak priča o iskonskom strahu koji je doživeo, gde priča o paklu, rata, svemu tome što je preživeo, to su istinite priče, 95 odsto autentične", navodi autor. 

Specijalci retko progovore o svojim akcija. Šajkić je progovorio jer, kako kaže, ne želi da mu pali drugovi odu u zaborav i jer njihove akcije nisu bile suprotne ratnom pravu.

"Da li su živote za otadžbinu, slobodu i znak na rukavu"

Autor knjige ističe da akcije vojske nisu bile suprotne ratnom pravu, iako su ponekad bile izuzetno, kako kaže, drske.

"Nismo imali problema oko toga da bilo šta pričamo kasnije. Danas, kada pomislim na taj period,  prvo se setim poginulih drugovia. Za 24 godine, koliko je prošlo od rata, nije se desio jedan dan da ih nisam spomenuo", podvlači Šajkić.

Navodi da je reč o ljudima koji su dali najvrednije što su imali za otadžbinu i slobodu i, pre svega, znak na rukavu.

"Ovaj znak koji mi nosimo, ovo je stari znak i to je znak našeg udruženja veterana protivterorističke jedinice 'Sokolovi'. Za taj znak se sve dalo, život, telo, bilo šta", kaže autor knjige.

"Ljudi misle da su borbe najteže, ali nisu. Najteže je kad sretnete udovicu najboljeg druga"

Šajkić primećuje da posvećenost poslu vojnog specijalca iziskuje od ljudi veliko odricanje. 

"Ljudi se odriču mnogih stvari, ispaštaju im porodice, jer nema izgovora kad jedinica kreće na zadatak", kaže sagovornik RTS-a. 

Ukazuje da u borbi nisu imali vremena za žaljenje palih saboraca.

"Ljudi misle da su borbe najteže, ali nisu. Najteže je kada sretnete udovicu svog najboljeg druga. To je težak deo rata. Sve ovo ostalo, mi smo bili spremni za to, obučeni, dobro motivisani, dobro plaćeni i radili smo to što smo radili, ali za sve ostalo, mi jednostavno nismo bili spremni", objašnjava.

Nova knjiga o psihičkom stanju veterana

Šajkić sada piše novu knjigu kojom želi da skrene pažnju na psihičko stanje ratnih veterana.

"Mnogo redovnih vojnika i dečaka koji su ratovali, a nisu bili profesionalci, već su sticajem okolnosti bili tu, sada boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja. I vrlo malo se obraća pažnja na njih. Ja želim da jednom čudnom pričom skrenem pažnju javnosti na te ljude", kaže Šajkić

Uputio je i poruku svima koji žele da se prijave za konkurs za specijalne jedinice Vojske Srbije.

Poručio bih mladim ljudima koji će da se prijave za aktuelni konkrus za specijalne jedinice Vojske Srbije da bi trebalo da budu, pre svega, spremni na žrtve koje će podneti.

"Desio se rat ili ne, desio se zadatak ili ne. Mi smo imali običaj da kažemo: Možda nešto ne mogu, ali smem sve", zaključuje Saša Šajkić u razgovoru za RTS.