Izveštavanje i masovna ubistva – profesorka iz SAD otkriva šta javnost treba da zna

Nastavnici Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" u otvorenom pismu navode da je njihova moralna obaveza da brinu o preživeloj deci, ističući da njihov kolektiv mesecima trpi osude javnosti i pojedinaca i da se to dešava i uz podršku medija. Kako pristupiti žrtvama i njihovim porodicama, na koji način mediji mogu i treba da se bave napadačima, kako se prema toj temi odnosi Amerika, koja ima iskustva sa masovnim pucnjavama već decenijama, za RTS govori Elizabet Skjuz, profesorka novinarstva i medija, koja je u Srbiji boravila u okviru programa američke ambasade.

Naša zemlja se ovog proleća suočila sa nečim s čim se SAD nažalost suočavaju godinama: desilo se masovno ubistvo u školi, potom još jedno. Vi radite na istraživanju koje se tiče izveštavanja u masovnim tragedijama. Ima li recepta kako izveštavati odgovorno?

Izveštavanje mora da bude usredređeno više na žrtve, manje na napadača. Mislim da postoji tendencija da se izveštava o počiniocu, da se istraži njegova pozadina, motivi. Amerika je mnogo izveštavala o tome.

Od ranih 2000-ih, 2012. posle pucnjave u pozorištu Aurora u Koloradu, naučili smo da su žrtve u fokusu izveštavanja, a identifikovanje napadača i priča o njemu može da proizvede više lošeg nego dobrog.

Ali kako da napravimo balans između prava javnosti da zna i onih koji su najvažniji – žrtve, njihove porodice, preživeli?

Mislim da je pravo javnosti da zna veoma važno, ali javnost ima pravo da zna stvari oko kojih može nešto da učini, zar ne? Tako da, priče o tome šta je krenulo po zlu, šta možemo da uradimo, šta učimo iz ove pucnjave da bismo mogli da promenimo javne politike ili način na koji razmišljamo o bezbednosti u školi ili sličnim stvarima, te stvari javnost ima pravo da zna. Javnost baš i nema potrebe da zna sve o počiniocu, kako je odrastao ili takve stvari jer to ne može da promeni ništa.

Ali treba li znati nešto više o izvršiocu kako bismo prepoznavali znakove upozorenja, na primer?

Da, mislim gde možemo da pričamo o znakovima upozorenja, ali na sreću Srbije, trenutno imate jednog počinioca, jedan nam zapravo ne daje dovoljno informacija da bismo razumeli znakove upozorenja.

Tako da, mislim da bi Srbija mogla da pozajmi nešto od onoga što mi znamo o počiniocima u Sjedinjenim Državama, o uobičajenim pretnjama, koje su stvari zbog kojih bi neko mogao da poželi da uradi ovakve stvari, ali možete pričati o tome bez identifikacije počinioca i ne govoreći konkretno o njemu.

Ne bi trebalo da otkrijemo njegovo ime?

Ne bi trebalo da ističemo napadača, zar ne? Identifikujte počinioca, izbegavajte njegove fotografije koliko je to moguće i kada treba da se govori o njemu, kada možete, izbegnite korišćenje imena.

Bilo šta što umanjuje njega samog, jer on kao pojedinac nije bitan. Važno je kako je mogao da uradi ono što je uradio, gde je sistem mogao a nije primetio da se nešto dešava. Dakle, počinilac u pozorištu Aurora je tokom perioda od godinu dana zaista počeo da se menja.

On je bio na doktorskom programu i zaista je počeo da gubi dodir sa stvarnošću. To su ljudi primetili, pa kako bi mogli da o tome ne izveštavaju?!

I ta promena se dogodila posle Kolumbajna. Godine 1999. učenici 12. razreda ubili su 12 učenika i nastavnika. I šta je bilo posle toga? Došlo je do pomeranja fokusa, sa izveštavanja o ubici na žrtve. Kako se to dogodilo?

Vremenom se to desilo. Kolumbajn je privukao pažnju ljudi jer je bilo nekoliko ključnih grešaka koje su napravljene u izveštavanju.

Na primer?

Na primer, Rocky Mountain News je objavio fotografiju na unutrašnjim stranama gde je bila grupa učenika u jednom uglu sa policajcem koji se kriju iza automobila. Ali u sredini fotografije, bio je jedan mladić koji je bio ubijen.

Njegovo telo je ležalo na tlu. Njegovi roditelji su saznali za njegovu smrt jer su videli fotografiju u novinama pre nego što ih je obavestila policija. Bilo je previše akcenta na počiniocima, posebno na početku. A porodice nisu videle, ni čule mnogo o svojoj deci koja su bila ubijena ili učenicima koji su preživeli.

Koliko ima istine u tome da se pričanjem o počiniocima inspirišu imitatori ili stvara efekat zaraze?

Dokazi su pomešani i zapravo postoji razlika između efekta zaraze i imitatora. Efekat zaraze se zaista odnosi na činjenicu da je nakon masovne pucnjave veća šansa da se desi nova pucnjava.

Neki ljudi imaju dokaze o tome. Drugi istraživači su rekli da to baš i nije slučaj. Veća briga zaista može biti delo imitatora, a tu mediji igraju ulogu, jer kada mediji ističu napadača, i njegova slika je svuda, posebno slike napadača koji drži pištolj.

Napadač na Univerzitetu Virdžinija Tek u Sjedinjenim Državama poslao je manifest i imao slike sebe kako drži oružje koje je objavio En-Bi-Si. Sve te slike postanu stvari za koje se potencijalni napadači nekako uhvate i ti počinioci postaju antiheroji.

Trideset jedan odsto svetskih masovnih ubistava dogodilo u Sjedinjenim Državama. Šta ste do sada naučili kao društvo, kao država? Ima li lekcija koju bi trebalo da znamo?

Mislim da su mediji naučili kako da bolje rade iako to nije savršeno. Ja mislim da je javnost u Sjedinjenim Državama naučila da treba da napravimo neke značajne promene.

Gde su problemi da pridobijemo svoje nadležne, zakonodavce, da usvoje politike o zakonima o oružju, da obezbede veće finansiranje institucija koje se bave mentalnim zdravljem, prevencijom. Imamo problema da nateramo naše zakonodavce da to urade.