Lekić o zagađenju u Mladenovcu: Kada se pali otpad, otrovni dim ulazi u lanac ishrane

Nedavno je predstavljena studija koja je izrađena uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, a koja pokazuje kakve su posledice požara na deponijama. Odnosno, šta se događa kada sagoreva otpad i opasni otpad. 

Jedan od autora studije je Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije. Da li imamo adekvatan monitoring da znamo šta je tačno gorelo u Mladenovcu, koja vrsta zagađenja je u pitanju? Šta su pokazala merna mesta u Mladenovcu?

Mi zapravo nemamo monitoring koji je orijentisan na utvrđivanje direktnih posledica ovog zagađenja koje se dogodilo u Mladenovcu koje bismo mogli nazvati akcidentnim zagađenjem. Mi, zapravo, ne znamo šta je u toj fabrici koja je, po svemu sudeći, prodata novom kupcu, šta je tamo spaljivano i kakva je to vrsta sagorevanja bila. Detektovana su prekoračenja dnevnih koncentracija suspendovanih čestica PM 10. Šta je sastav tih čestica i šta je ono zbog čega su se građani žalili na taj dim koji je dolazio do njihovih kuća, možemo samo da naslućujemo. Možemo do uporedimo sa studijama koje su obrađene u ovom izveštaju - dakle to su gasovi koji iritirajuće deluju na čoveka… Na disajne organe, na oči, čovek oseća kao da se guši, to je ugljen monoksid to su sumporni oksidi, azotni oksidi i sve one druge materije koje se uobičajeno proizvode u ogromnim količinama u dimu. Međutim, tu se pojavljuje i čitav niz drugih zagađujućih materija – pre svega dugotrajnih organskih zagađivača koji imaju i akutne i hronične posledice po ljudsko zdravlje.

Samo prošle godine je bilo 1760 požara na deponijama, na kojima gori svakakva vrsta otpada. Ko je najosetljiviji?

Zapravo, najosetljivije su trudnice. Dakle, ono što je najgora posledica ovog gorenja na deponijama je zapravo proizvodnja policikličnih aromatičnih ugljovodonika koji nakon spiranja, odnosno, nakon padanja tog dima na tlo, ulazi u lanac ishrane. To su materije koje praktično jako dugo ostaju u ishrani, nalaze se u mleku, jajima i mogu da oštete plod kod trudnica. Imamo mnoge druge posledice – oštećenje jetre, nervnog sistema, neurološke bolesti – to su sve dokazane stvari.

Kad je u pitanju industrija, imamo Nacionalni registar izvora zagađivanja u Agenciji za zaštitu životne sredine i tu može da se vidi u realnom vremenu šta industrija emituje na vašoj aplikaciji "Xecoodžak". Da li kod nas industrija objektivno izveštava o tome kako zagađuje?

Kod nas industrija ima zakonsku obavezu da jednom godišnje dostavlja količine zagađujućih materija, odnosno, jedan izveštaj koji u sebi sadrži sve zagađujuće materije koje je industrija emitovala u vazduh, vode, ili kroz otpad, u životnu sredinu. Te izveštaje pripremaju takozvani zagađivači operateri u saradnji sa akreditovanim laboratorama. To je jedan sistem koji je nezavistan od same Agencije koja te podatke samo prikuplja i predstavlja javnosti u svojim izveštajima.

Ovakvi slučajevi kao u Mladenovcu, to nije retko, ljudi se žale na društvenim mrežama gde god ima neka industrija, da li neko koristi otpad kao energent ili postrojenja za preradu otpada bez filtera, šta sa tim akcidentalnim situacijama, ko je nadležan da reaguje na vreme, a ne da čeka da se građani javljaju?

Na prve prijave u ovakvoj situaciji potrebno je da reaguju nadležne inspekcije i da obustavljaju ove procese, jer kad ljudi počnu da se žale to je već u njihovom organizmu. To nema nikakve veze sa registrom izvora zagađivanja jer ovo su trajni procesi gde su postrojenja koja imaju dozvole, gde se ta merenja vrše u diskontinuitetu ali pokrivaju celu godinu. Ovo su praktično akcidentne situacije gde imamo nekontrolisano gorenje materija kojima ne znamo poreklo.

Pravo na zdravu životnu sredinu zapravo nama je ustavom zagarantovano. Član 74. Ustava kaže da “Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno obaveštavanje o stanju u životnoj sredini“.

Naš Krivični zakonik ima 18 krivičnih dela protiv zagađenja životne sredine, ali u praksi je malo izrečenih kazni.