Srbi sa severa Kosmeta upućeni na Rašku, mnogi su tamo našli stabilan posao

Više od dvadeset pet radnika iz Leposavića, Leška i okolnih sela već dve godine radi u fabrici "Lus tekstil". Na posao u Rašku dolaze organizovanim prevozom.

"Ovaj posao je važan za mene i moju porodicu zato što je jako teško na Kosovu pronaći siguran posao", kaže Olivera Jaćimović.

Senada Gušani iz Kosovske Mitrovice kaže da se na KiM veoma teško živi, da nema posla. "Ovaj posao meni mnogo znači, imam osiguranje", ističe Senada.

Do posla ponekad putuju skoro dva sata, jer ih zadržavaju na administrativnom prelazu.

"Putujemo dosta, sat i petnaest, nekada i sat i četrdeset minuta, zato što prelazimo prelaz. Tu nas malo zadržavaju, kontrolišu svakog jutra, svakog dana, uzimaju lične karte, pregledaju. Ali opet je dobro, oni ljudi rade svoj posao, mi idemo na svoj posao", kaže Svetlana.

Vladanka Vučković više od trideset godina nije imala posao.

"Ja sam iz Leška i meni mnogo znači posao jer ja nisam radila. Trideset i nešto godina sam bila na Zavodu, tako da mi je ovo prvo radno mesto", kaže Vladanka.

Za sve potrebe stanovništva tu je opština da pomogne.

"Stanovništvo opštine Raška, pre svega studenti, vezani su za Univerzitet u Prištini koji je privremeno izmešten u Kosovsku Mitrovicu. Sigurno da situacija koja je prisutna na KiM studentima otežava studentski život", navodi predsednik Opštine Nemanja Popović.

Danilovićima brvnara, starija od Dečana, spaljena 1999.

Raška je postala utočište i porodici Danilović iz okoline Dečana.

"Potičem iz sela Loćana kod Dečana, iz jedne od najstarijih srpskih porodica na Kosovu i Metohiji. Po predanju, kuća je starija od manastira Visoki Dečani, iz osmog veka koja je bila istorijski spomenik i pod zaštitom države", priča Đorđe Danilović.

Nažalost, brvnare Danilovića više nema jer su je 1999. zapalili Albanci.

Povratak kući nemoguć, Jakšići žive uz pomoć prijatelja

Nedaleko od Raške, u Baljevcu, posle više od dve decenije mukotrpnog života, krov nad glavom dobili su Predrag i Snežana Jakšić iz Bukoša kod Vučitrna.

"Imamo sreću da imamo takvo okruženje, komšije i prijatelje. Suprug kad treba da ide na kontrolu, oni su svi tu za nas, samo kažu: kad treba Peša na kontrolu, na operaciju – svi nam izlaze u susret", ističe Snežana Jakšić.

Predrag je već nekoliko godina onkološki pacijent. Primaju po osam i po hiljada mesečno i od toga žive. Kad plate račune jedva da nešto ostane, snalaze se kako znaju i umeju.

U Bukošu im je sve spaljeno, a nijedan pokušaj da se vrate – nije uspeo.