Protođakon Ljubomir Ranković: U hramu kuće prvosveštenica je žena

Protođakon Ljubomir Ranković ističe da je Nikoljdan slava koja pada u sredini Božićnog posta, kao i da je neophodno da trpeza bude posna.

"Trpeza nije glavni deo slave. Glavni deo slave su: kolač i žito, koji se nose u crkvu da se osvete ili sveštenik dolazi u dom, ali i ikona, vino kojim se prelivaju kolač i žito, kadionica, žar, tamjan i sveća – koja predstavlja svetlost Hristovu. To je ono što je osnovno u domu, sve ostalo je sporedno, posebno trpeza", dodaje Ranković.

Ističe da naš narod kaže: "Kakav dan – takva čast".

"Ovo je dan koji pada u postu i kao što važi i za Đurđevdan i Jovanjdan ako padnu u sredu ili petak, isto mora biti posno. Bolje je ne slaviti nego praviti sablazan, a danas ima veoma lepe posne hrane", naglašava Ranković.

"Ovaj oblik krsne slave koji danas imamo je od Svetog Save"

Govoreći o poreklu slave i od kada poštujemo običaj proslave krsne slave, protođakon Ranković kaže da je i u periodu od Kirila i Metodija do Svetog Save postajala praslava – to je bila mešavina paganskih i hrišćanskih običaja.

Objašnjava da od Svetog Save, koji je došao sa Svete gore sa mnoštvom monaha koje je postavio za episkope, u mestima gde nije bilo hramova i gde su oni građeni postavljani su krstovi i na tim mestima su se služile liturgije.

"A onda pošto nije bilo prostorija, nastavljene su prostorije ljubavi ili bolje reći liturgije posle liturgije i to je vršeno u domovima naših vernika, a osobito praznicima", navodi.

Dodaje da su još od tog vremena porodice slavile u čast nekog od svetaca.

"Ovaj oblik krsne slave koji danas imamo je od Svetog Save i to je jedno svetosavsko nasleđe", ističe protođakon Ranković.

"U hramu kuće prvosveštenica je žena"

Ističe da kao što je u hramu sveštenik domaćin, tako je u hramu kuće prvosveštenica žena, majka.

"Sveti vladika Nikolaj je rekao da je majka biće najsličnije Bogu, ona ima hrišćansku dušu i svaka žena je majka i ona koja nije rodila decu, jer nije žena majka zato što rađa decu, nego rađa decu zato što je majka", dodaje.

Napominje da se i u najtežim vremenima nije odustajalo od slave i obeležavanja.

"Ima jedna divna scena koju vladika Nikolaj opisuje na Solunskom frontu. Rov pun vode, mrtvaca, ranjenika, vojnik gologlav zapalio sveću i stavio na čelu svom umrlom drugu, a na prsa stavio hleb i vino. Nailazi oficir i pita: šta to radiš, vojniče? Kaže: gospodine, danas mi je krsna slava, pa sam zapalio sveću da bude ujedno daća mom zemljaku, a i moja krsna slava", ističe protođakon.

Poručuje da i u vreme Turaka i kada su hajduci u šumi bili, u ratovima u izbeglištvu – sve se može ostaviti, ali krsna slava ostaje i to je snažan deo našeg nacionalnog duhovnog identiteta.