Godišnjica bombardovanja RTS-a, porodice stradalih već 23 godine pitaju "Zašto?"

Zgrada RTS-a bombardovana je tokom emitovanja vesti u 2 sata i 6 minuta iza ponoći 23. aprila 1999. godine, kada je bomba iz NATO bombardera pogodila master.

Živote su izgubile naše kolege koje su tada bile na svom radnom mestu: Jelica Munitlak, šminker, Ksenija Banković, video-mikser, Darko Stoimenovski, tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović, tehničar u masteru, Dragorad Dragojević, radnik obezbeđenja, Dragan Tasić, električar, Aleksandar Deletić, kamerman, Slaviša Stevanović, tehničar, Siniša Medić, dizajner programa, Ivan Stukalo, tehničar, Dejan Marković, radnik obezbeđenja, Milan Joksimović, radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović, tehničar u masteru, Slobodan Jontić, monter, Milovan Janković, precizni mehaničar i Tomislav Mitrović, režiser programa.

U večernjoj smeni bilo je više od sto ljudi. Među njima i Dragan Šuković koji je povređen.

"Ja sam bio faktički na nekih pet metara od eksplozije. Tu onda počinje neki, da kažemo, životinjski instinkt čoveka koji prvo dobiješ, neki kontrast u očima – vidiš da nisi oslepeo. Onda shvatiš da nisi mrtav nego si živ, onda krećeš da se boriš. Pokušao sam da spasem ljude koje sam mogao, nekome stvarno nije bilo spasa, nažalost. Ja sam bio povređen, imao sam 27, 28 kopči na glavi", rekao je Šuvaković iz tehničkog vođstva RTS-a.

Prvi put u istoriji ratovanja pogođena je jedna medijska kuća koja je prethodno proglašena za legitimni vojni cilj. NATO je pravdao svoje bombardovanje srpske državne televizije, rekavši da je ona bila legitimna meta.

"Moj brat je bio na smeni 22. na 23. april, kao i svaku noć za vreme bombardovanja. Svako veče sam se plašio i za njega i za ostale kolege koje su boravile u ovoj zgradi, svaku noć, jer nekoliko dana pre samog udara se izmestila i ekipa Si-En-Ena što nam je donekle bio neki znak da nešto tako strašno može da se dogodi", kaže Miroslav Medić, brat poginulog Siniše Medića.

Pre bombardovanja RTS-a nijedna zgrada koja je bombardovana u Beogradu nije bila puna ljudi. Na vreme su evakuisani. I radnici RTS-a su verovali da će u slučaju opasnosti biti pravovremeno upozoreni.

"Tišina u Aberdarevoj – tu knjigu smo i izjave svedoka koje u zabeležene u toj knjizi i dokumenti do kojih smo došli, predali tužilaštvu. Međutim, Tužilaštvo nije želelo da pokrene istragu ni protiv koga od odgovornih u to vreme, osim protiv Dragoljuba Milanovića koji kao generalni direktor tada nije postupio po naredbi vlade. Postoje ljudi u saveznom ministarstvu koji su bili zaduženi za odbranu RTS-a, koji su učestvovali u pravljenju tog plana odbrane, koji su morali da ukažu na vreme i Dragoljubu Milanoviću i ministru odbrane", rekao je Medić.

Za pogibiju radnika RTS-a do sada je odgovarao Dragoljub Milanović, koji je 2002. osuđen na deset godina zatvora zbog nepoštovanja naređenja Savezne vlade, po kojem je zaposlene i tehniku trebalo da izmesti iz zgrade u Aberdarevoj ulici.

"Ono što nas posebno boli, i mene i sve članove porodica, je evo – za ove 23 godine stalno ispred spomenika 'Zašto', ispred srušene zgrade, ponavljamo ista pitanja. Zašto i kome je bilo potrebno da pogine ovih šesnaestoro ljudi, moglo je da bude mnogo više žrtava, kome je odgovaralo – da li NATO paktu da pokaže svoju silinu i svoju snagu ili je odgovaralo tadašnjem rukovodstvu države da žrtve ove koje su bile u RTS-u, koje su ostavljene tu na milost i nemilost neprijatelju, iskoriste u svoje propagandne svrhe", rekao je Medić.