Čak 80 odsto dece ne priča o doživljenom seksualnom nasilju – kako im pomoći da progovore dok ne odrastu

Slučajevi seksualnog nasilja nad decom su u porastu, ali samo deseti deo maloletnika odluči da progovori o svojoj traumi zbog straha od stigme koja je posledica reakcije okoline i medijskog izveštavanja. Od kada postoji soba za ispitivanje posebno osetljivih svedoka, Viši sud u Novom Sadu beleži veći broj svedočenja o seksualnom nasilju.

U 80 odsto slučajeva razgovor o seksualnom nasilju deca odlažu do odrasle dobi, zaključak je Balkanske epidemiološke studije i istraživanja koje je sproveo Incest trauma centar iz Beograda.

"U 30 odsto slučajeva su se deca opredelila da govore kada su dobila podršku okruženja, a u 50 odsto slučajeva nisu govorila o iskustvu seksualnog zloostavljanja iz razloga što su strahovala da im neće niko verovati i da ih prosto neće razumeti. Broj neprijavljenih slučajeva je u domenu jedne tamne brojke i samo postoje pretpostavke da na jedan prijavljeni slučaj mi imamo 15 do 20 neprijavljenih slučajeva", kaže Bojana Tankosić, psiholog.

Po konvenciji o zaštiti deteta, najviše dva puta je dozvoljeno ispitivati maloletnika, međutim u Srbiji se dešava da dete bude ispitano i nekoliko puta pre suđenja u policiji i centru za socijalni rad.

Iz službe za podršku svedocima kažu da ipak čine sve kako bi dete pripremili za suđenje i zaštitili ga od novih trauma.

"Pre nego što počne to ispitivanje se dogovorim sa zakonskim zastupnikom deteta da se nađemo bar pola sata ranije, što jako puno znači tom detetu, jer najčešće prvi put dolazi u zgradu suda susreće se sa svim postupcima sudskim koji se ovde vode i na koji način. Tako da odemo zajedno do te prostorije koja je opremljena kao dnevni boravak", objašnjava Jelena Ostojin, služba za pomoć i podšku svedocima.

U prostoriji u kojoj se ispituju deca sa statusom posebno osetljivih svedoka razgovore vodi psiholog, a u zavisnosti od spremnosti deteta razgovori mogu potrajati i do tri sata. Samo ove godine je obavljen razgovor sa više od dvadesetoro dece.

Faktor podrške ili rizika mogu biti kako okolina, tako i mediji, u zavisnosti od toga da li će žrtvu zaštiti od sekundarne viktimizacije ili će nepažnjom produbiti traume, ocenjuje psiholog.

"Bilo je slučajeva kada su deca htela da odustanu od davanja iskaza iz straha da će se danas, sutra sresti na ulici svog mesta sa osobom koja je počinila određeno krivično delo, ali smo na kraju ipak došli do toga, kroz adektvatnu pripremu i podršku dete je dalo svoj iskaz i negde kroz razmišljanje da će na taj način zaštiti i drugu decu", ističe Tankosićeva.

Nepostojanje ustaljene prakse pred domaćim sudovima koji će deci garantovati adekvatnu zaštitu i pripremu u sudskom procesu prema njenim rečima razlog je zašto je procenat procesuiranih seksualnih prestupnika i dalje mali.