"Ekranitis" bi uskoro mogao da postane dijagnoza – koje su posledice davanja mobilnog telefona deci

Marija Končar Ršumović ističe da "ekranitis" kao dijagnoza zvanično ne postoji, ali da ima tendenciju da se u nekom trenutku pojavi kao dijagnoza.

Prema njenim rečima, deca najviše gledaju crtane filmove koji su u suštini mnogo tehnološki napredniji nego pre 20, 30 godina.

"Deci se prerano daje ekran. Kada razmislimo o razvoju deteta do dve godine, dete u tom uzrastu nema potrebe da gleda u ekran, jer dete do godinu dana to ne razume. Ekrani se daju i deci mlađoj od šest meseci u smislu uspavljivanja, da se umire i to je ono što hipnotiše zato što su to slike koje se brzo menjaju, naglašene su boje, zvuci i nervni sistem dece prima tu informaciju", objašnjava defektološkinja.

Dodaje da u nekom trenutku nervnom sistemu treba još takvih informacija i stvara se zavisnost.

"Toliko stimulacija i impulsa ne može da dâ nijedna igračka. Ukoliko prerano damo ekrane javlja se problem kasnije, jer dete će uvek pre birati ekran nego igračku", kaže Marija Končar Ršumović.

Rešenje je u doziranju

Smatra da je rešenje u doziranju. Preporuke svetskih istraživača su da deca do druge godine ne bi trebalo da gledaju u ekran zato što ne razumeju sadržaj. Posle druge godine savet je da to bude dozirano da sat vremena i preporuka je da dete duplo više vremena provede u slobodnoj igri nego pred ekranom, ukoliko je moguće napolju.

"Bitno je razgovarati sa decom o onome što su gledala, da vidimo šta je njima bilo bitno, jer tu možemo da saznamo i šta je dete primetilo u određenom crtanom filmu, možda nam može reći šta se desilo u vrtiću", ističe defektološkinja.

Prema njenim rečima, primetan je broj dece koja sve kasnije progovaraju i kada se govori o razvojnim mapama koje se poštuju veruje da će se u nekom trenutku korigovati, odnosno pomeriti zato što sve više ima dece koje prve reči ili rečenice izgovaraju mnogo kasnije od očekivanog uzrasta, godinu, godinu i po dana.

"To, u neku ruku, može biti posledica ekrana. Dešava se da deca progovore na engleskom, jer nisu gledala sadržaje na maternjem jeziku. Postoji i problem sa pažnjom i ima sve više dece koja kada dođu do predškolskog uzrasta ne mogu da sede mirno, završe zadatak do kraja,  napišu celu stranu grafomotornih linija, već na pola odustanu, iznerviraju se i burno reaguju. Burno reagovanje dece predškolskog uzrasta trebalo bi da je već na minimumu, jer su se deca već razvila da mogu da se samoregulišu", objašnjava Marija Končar Ršumović.

Poremećaj pažnje može da ih prati i u osnovnoj i srednjoj školi

Kao najekstremnije primere navodi da su deca razvila poremećaj pažnje koji ih prati i kasnije, u osnovnoj i srednjoj školi.

"Kada pričamo o govorno jezičkom razvoju ukoliko se ne krene sa stimulacijom na vreme, odnosno ako se ne primeti problem na vreme, može da ode u neku drugu krajnost u smislu da dete ceo život ima problem sa govorom i komunikacijom", ističe defektološkinja.

Savet roditeljima je, napominje, doziranost, koja je, kaže, u osnovi svega.

"Kada bolje razmislimo dete ne bi trebalo da bude dva, tri sata pred ekranom, pogotovo beba ne bi trebalo da gleda u ekran jer ne razume sadržaj ekrana. Potrebno je da se pozovemo na logiku i onda to vreme pred ekranom, kada govorimo o starijoj deci, da se to vreme nadomesti zajedničkom igrom roditelja i dece da bi komunikacija između njih bila dobra", poručuje Marija Končar Ršumović.