Nepravedno zaboravljeni prota koji je blagosiljao ustanike i spasao Karađorđu život

Nad naseljem Bukovikom uzdiže se Bukulja, i bukvalno ga štiti od vetrova. Iako Bukulja ima tek nepunih 200 metara visine viška da bi se mogla nazivati planinom, Bukovik i okolna mesta nisu nikada želeli da se oslobode njene zaštite od vetra kao što je srpski narod vekovima težio da se oslobodi od Turaka.

Orašac je mnogo poznatiji od Bukovika, a vožd Karađorđe je mnogo poznatiji od prote Atanasija, rođenog u Bukoviku, udaljenom oko sedam kilometara hoda od mesta u kojem je buknuo Prvi srpski ustanak.

Kao što Orašac i Karađorđe zasluženo i s pravom nose slavu, tako se o proti Atanasiju nepravedno malo zna i on se retko pominje među istoričarima, a skoro nikako među narodom.

Ipak, nije zaboravljen u Pomeniku znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba M. Đ. Milićevića.

Atanasije Antonijević je rođen 1734. godine, a otac mu je bio Antonije Popović. Njegova porodica poreklom je iz Hercegovine, a prezime su dobili jer su, prema predanju, do sredine 19. veka imali ukupno 17 sveštenika.

Prvo obrazovanje Atanasije stiče od strica, paroha bukovičkog Jeftimija. Ali tu se ne zaustavlja. Odlazi u Beograd, gde je naučio abadžijski zanat. Naučio je dva jezika – turski i grčki, što će mnogo uticati na njegov dalji put.

"Lakše nego drugi doznavao je šta Turci smeraju"

Zbog njegovog poznavanja grčkog jezika, grčke vladike u Srbiji su ga cenile. Kada su Turci iz krvne osvete ubili njegovog strica Jeftimija, Atanasije je od grčkog vladike u Beogradu zatražio da ode u Bukovik. Dodeljena mu je stričeva parohija. Prvo je postao jerej, a ubrzo i protojerej i važio je za jednog od najuglednijih sveštenika u Šumadiji.

U Bukoviku je ostao do kraja života, izuzimajući period Austrijsko-turskog rata (1788–1791), kada je bio u izbeglištvu u Austriji.

Proti Atanasiju je od velike koristi bilo i znanje turskog i veruje se da je zahvaljujući tome spasao život Karađorđu.

U "Pomeniku" je navedeno da je on "lakše nego drugi popovi doznavao šta Turci govore i smeraju o Srbima". Ističe se da je pred "seču knezova" jednog dana Karađorđe došao u Bukovik i upitao protu zna li da Turci planiraju da ga ubiju.

"Znam, kako ne znam", odgovorio je Atanasije i na Karađorđevo pitanje šta da radi, dodao je: "Velim ti, kupi družinu, i bij se s Turcima! Jer, ako ćutiš, poginućeš; a ako ustaneš, može Bog dati da bude što bolje."

Turska vlast je za Srbe, u to doba, postajala sve nepodnošljivija, što će polako voditi ka ustanku. Dahijska vlast je u Beogradskom pašaluku vratila velike namete raji, a janjičari su iz zemlje proterali spahije i podelili njihova dobra.

Srbima su nametnuti novi veliki porezi, a Turci su, zalazeći po selima, uzimali i konje i oružje. Dahijama više ni Carigrad nije mogao da stane na put, a često su ubijani odvažni Srbi koji su im se suprotstavljali.

Dve svadbe i ustanak

Ideja o organizovanju otpora dahijskoj upravi počela je da se razvija u narodu od početka 1803. godine. Zanimljivo je da su za Prvi srpski ustanak bile značajne dve svadbe, a na obema je bio prota Atanasije.

Prva je bila u Orašcu, 21. novembra 1803. godine, kada je ugledni domaćin Stevan Tomić ženio sina Maksima. Veselju su prisustvovali viđeniji ljudi toga vremena, a događaj će se ispostaviti značajnijim nego što na prvi pogled izgleda.

Neko bi pomislio da je srpska revolucija "krenula" sa svadbe. To nije baš tako, ali nije ni daleko od istine, jer je svadba Maksimova iskorišćena kao paravan za dogovor o ustanku, da Turci ne bi primetili skup narodnih prvaka.

Kako je sve izgledalo? Događaj opisuje Miodrag Sokolović u tekstu posvećenom Marićevića jaruzi i poziva se na knjigu M. Milićevića Kneževina Srbija.

Završen je obrok i svatovi su počeli da se vesele. U jednom trenutku je paroh bukovički Atanasije ustao, kao star čovek koji ne može više da sedi, i kroz šljivik otišao do jaruge. Za njim su otišli mnogi koji su sedeli za sofrom, među njima i Karađorđe Petrović.

Prota je bio među centralnim figurama skupa. U Katalogu povodom izložbe "Zbor u Orašcu i Prvi srpski ustanak" Narodnog muzeja u Aranđelovcu citiraju se reči prote Atanasija navedene u knjizi Radoša Ljušića Vožd Karađorđe.

"Braćo! Evo već tolike stotine godina prođoše od kako se sva naša slava zakopa u mračni i za nas sve tužni grob na Kosovu. Od onda se noževi i puške naše u klade zavlače. Sveti oltari božji, koji su pod našim carevima kao cveće Srbiju ukrašavali, postadoše konjske štale sada. Žene naše, naše snaje, ćeri i sve što nam je sveto i milo, sve to turskoj sramnoj pohotljivosti na žertvu da prinosimo. Već zemlja stenje, a nebo nad nama plače gledajući tolika i takva nečuvena tiranstva (nad) nama. Braćo, mi smo robovi, nismo samo mi nego i naši sinovi, unuci, praunuci i tako doveka; a braćo moja, tri puta je bolje mreti slavno nego u robstvu živeti doveka sramno", rekao je prota okupljenima.

Zakletva prote Atanasija 

Na sastanku u jaruzi je postignut dogovor da se u proleće 1804. godine digne ustanak, a narodni prvaci su se, na predlog prote Atanasija, zakleli da Turci neće saznati za njihovu nameru.

Tekst zakletve glasi: "Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći, al' ne mogao! U kući mu ce ne javljalo ni staro ni mlado! Od ruke mu ce sve skamenilo; u toru my ovce ne blejale; u oboru krave ne rikale. Da bog da ce u sinji kamen pretvorio, da ce drugi na njega ugledaju. Ne bio srećan ni dugovečan, niti lica božjeg ikad video!"

Veruje se i da je prota Atanasije bio Karađorđev prijatelj i da je mnogo uticao na njega. Zna se da je Karađorđe dolazio u Bukovik najmanje dvaput tokom februara 1804. godine.

"Seča knezova" je samo ubrzala planove za ustanak i zbor u Orašcu. U tekstu jereja Aleksandra Milovanovića na sajtu SPC navedeno je da je Atanasije bio centralna ličnost tog skupa.

Tu dolazimo do još jedne svadbe. Za okupljanje velikog broja ljudi izabrana je svadba Luke Markovića, sina kneza Marka Savića iz Orašca. Izvori ne pružaju precizan datum održavanja zbora, ali najčešće se pominje 14. februar 1804. godine. Tu se nametnulo pitanje izbora vođe.

U katalogu Narodnog muzeja u Aranđelovcu citira se Povesnica Karađorđevog vremena J. Đurića. "Kada je Karađorđe izneo pitanje vođstva ustanka, prvi se oglasio prota Atanasije: 'Tako i treba, brate Đorđe! I ja prvi i svi ovde sobrani tako i 'oćemo, i 'oćemo baš da ti nama budeš starešina i glava pred nama, i mi ćemo te svi slušati'. Na to poviču svi skupa sobrani: 'Da, i mi ćemo te slušati, a ko te ne posluša, mi ćemo svi protivo onoga'."

Kada je počeo ustanak, prota Atanasije je zakleo narodne vođe na međusobnu slogu i vernost Karađorđu.

Priča o krstu 

Zanimljiva je priča o krstu kojim je prota blagosiljao ustanike. U tekstu na sajtu Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture navodi se da je to bio mali drveni ručni krst. Stilski je blizak atoskim krstovima, a signature na njemu su grčke.

Još je interesantnije to kako je krst dospeo do Muzeja Prvog srpskog ustanka u Orašcu. U tekstu se navodi da ga je poklonio Dragiša Jokić iz Topole, u spomen na svog brata poginulog u Narodnooslobodilačkoj borbi.

Dragiša je potomak jednog od Karađorđevih bliskih saboraca, Petra Jokića. Krst je čuvan y porodici kao relikvija najveće vrednosti. Sem čvrste tradicije da je pripadao proti bukovičkom Atanasiju koji ga je dao Petru Jokiću, današnji Jokići o ovom krstu nemaju nikakvih drugih podataka.

Navodi se da su Petar Jokić i prota Atanasije od prvih dana ustanka, pa i pre njega, pripadali najužem ustaničkom krugu, da su bili dugogodišnji poznanici i prijatelji.

Kojom je prilikom prota predao krst Jokiću i da li njemu lično ili njemu kao komandiru Voždove svite, nije poznato.

Smrt Atanasija Bukovičkog

Kada je počeo ustanak, prota Atanasije bio je već star čovek. Konja, oružje i novac dao je sestriću Vasiliju Stefanoviću Saramandi.

Umro je u rodnom Bukoviku i sahranjen je s leve strane, uz oltar bukovičke crkve koja se posebno povezuje sa njegovom ličnošću.

Karađorđe nije došao na protinu sahranu, jer je za njegovu smrt saznao dan kasnije, a u tekstu jereja Milovanovića je navedeno da je Vožd tada klonuo duhom od prevelike tuge. Turci su 1813. godine zapalili drveni krov na crkvi i on se potpuno srušio i pao na ploču na protinom grobu, potpuno je uništivši.

Danas je na spoljašnjoj strani severnog zida iza crkve spomen-ploča koja svedoči o događajima u kojima je akter bio prota Atanasije Bukovički, a crkva je potvrđena kao nepokretno kulturno dobro.

Deo posvećen proti Atanasiju Bukovičkom u "Pomeniku" završava se jednom zanimljivošću u vezi sa vođom Drugog srpskog ustanka i knezom Milošem.

Navedeno je da je on 1859. godine došao u Aranđelovac i da su pred njega izašli bukovički sveštenici na podvorenje.

Kada je čuo da su iz Bukovika, knez je rekao: "U Bukoviku je bio prota Atanasije, Bog da ga prosti! On je nama svojski pomagao u početku ustanka na Turke!...", zapisano je u knjizi.

Izvori i literatura:  

– M. Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba.
– Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, "Krst nad kojim su se po tradiciji zakleli ustanici 1804".
– Katalog izložbe "Zbor u Orašcu i Prvi srpski ustanak" Narodnog muzeja u Aranđelovcu.
– Miodrag Sokolović, Marićevića jaruga u Orašcu. 
– www.kulturnonasledje.com (Zavod za zaštitu spomenika kulture Kragujevac).