Državno pravobranilaštvo o presudi Suda u Strazburu u slučaju ubijenih gardista

Tužba je odbačena kao neprihvatljiva jer nisu iskorišćena sva delotvorna pravna sredstva, a povod za nju bile su izjave Tufegdžića date pojedinim medijima.

Date izjave su, podseća u odgovoru Pravobranilaštvo, bile razlog da podnosilac predstavke protiv istražnog sudije pokrene krivični postupak podnošenjem privatne krivične tužbe zbog krivičnog dela kleveta.

Krivični postupak je pravosnažno okončan donošenjem oslobađajuće presude za krivično delo iznošenje ličnih i porodičnih prilika, a podnosilac se potom obratio Ustavnom sudu navodeći da krivični postupak nije bio pravičan i da je došlo do povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na pravno sredstvo i prava na zaštitu podataka o ličnosti.

Državno pravobranilaštvo podseća i da je porodica gardiste u pritužbi podnetoj Strazburu navela da je vojni istražni sudija obelodanio lične podatke o njegovom pokojnom sinu iz spisa krivičnog predmeta, što je uticalo i na ugled njegovog sina i na ugled cele porodice podnosioca predstavke i da su ovo obelodanjivanje nadležni državni organi propustili da sankcionišu.

Sud u Strazburu je sve navode tužbe razmatrao prema članu 8. Konvencije koji garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, i to samo u odnosu na podnosioca lično, a ne i u odnosu na njegovog pokojnog sina.

U Pravobranilaštvu objašnjavaju da je deo pritužbe koji se odnosio na tvrdnje o kršenju prava na poštovanje privatnog i porodičnog života pokojnog sina podnosioca predstavke, Sud odbacio pozivajući se na princip da prava iz člana 8. Konvencije nisu prenosiva, te ni u ovom konkretnom slučaju nije našao dovoljne razloge da odstupi od svoje ustaljene prakse.

U odnosu na deo pritužbi koji se odnosio na tvrdnje da je podnosiocu lično povređeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života izjavama koje su se odnosile na njegovog sina, Sud je istakao da ovi navodi spadaju u delokrug člana 8, podsećajući da je i u ranijim slučajevima prihvatao da ugled preminulog člana porodice, pod određenim uslovima, može da utiče na privatni život i identitet druge osobe.

Sud u Strazburu je ocenio da je podnosilac trebalo da podnese parničnu tužbu, na osnovu Zakona o obligacionim odnosima.

Sud je prilikom donošenja ove odluke imao u vidu da je podnosilac pokrenuo samo krivični postupak podnošenjem i da u krivičnom postupku nije istakao imovinskopravni zahtev, ograničavajući se isključivo na utvrđivanje krivične odgovornosti, odnosno na krivično gonjenje, da Krivični zakonik isključuje krivičnu odgovornost u određenim okolnostima za krivično delo koje je bilo predmet podnete privatne krivične tužbe i da je drugostepeni sud, koji je odlučivao o izjavljenim žalbama protiv prvostepene presude, za svoje zaključke dao razloge koji nisu arbitrarni.

Sedmočlano veće sudija u Strazburu uzelo je u obzir i da se obraćanje Ustavnom sudu uglavnom zasnivalo na činjenici da podnosilac nije uspeo u krivičnom postupku, da određene odredbe članova Zakona o obligacionim odnosima obezbeđuju, između ostalog, da svako ko je pretrpeo strah, fizički ili duševni bol zbog kršenja ugleda, ličnog integriteta, slobode ili drugih "ličnih prava", ima pravo da traži sudsku zabranu, da tuži za novčanu kompenzaciju i da zatražiti druge oblike nematerijalne satisfakcije, kao i da postoji sudska praksa da domaći sudovi neposredno primenjuju Konvenciju i dosuđuju kompenzaciju tužiocima.

Evropski sud za ljudska prava u obrazloženju svoje odluke podseća i na slučaj "Kostić protiv Srbije".

Da podsetimo, vojnici Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović, nađeni su 5. oktobra 2004. godine mrtvi posle pucnjave u krugu vojnog objekta na Točideru.

Vojna istraga je isprva pokazala da je jedan gardista ubio drugog a potom izvršio samoubistvo, međutim porodice i deo javnosti nisu poverovali u tu verziju događaja.

Kasnije formirana posebna komisija dokazala je da je gardiste ubila treća osoba.