Salašarka u osmoj deceniji – zimi svi idu u selo, ali ona ostaje

Ne baš tako davno Panonsku niziju krasile su hiljade salaša. Starih salaša, na kojima se i danas živi, sve je manje.

Iako je odavno zagazila u osmu deceniju života, Jelena Stojšin i dalje živi na salašu životom kakvim se živelo pre pola veka.

Uspeva ova salašarka u poodmaklim godinama da sačuva ne samo enterijer i eksterijer kuće već i stočni fond.

Zdravlje je služi, a o koroni i ne razmišlja. Na salašu drži svinje, krave, živinu, ćurke.

Kaže da onaj ko hoće da radi – nije mu težak život na salašu, a ko neće da radi – nema ništa.

Jelena Stojšin ističe da joj je pola veka na salašu brzo prošlo. Poručuje da salaš ima perspektivu, ali smatra da omladina neće da radi.

"To iskreno da vam kažem. Ja imam dva neoženjena sina, nijedna devojka neće na salaš. Samo telefon, cigara, kafa, a da rade neće", kaže ova salašarka.

Radni dan joj počinje u pet ujutro i traje do deset uveče, dok sve poslove ne završi.

I da se vreme vrati pedeset godina unazad, Jelena Stojšin rado bi ponovo bila salašarka.

Ima salašara još u njenom okruženju, pa komšije svrate na kafu, ali oni su ovde tokom, proleća, leta i jeseni. U zimu se povlače u selo Žabalj jer na salašima nema struje.

Ostaje samo Jelena koja još uvek odoleva svim surovim, ali kako ona kaže, idiličnim zimskim čarima.