Dragana je ranjena na Bistrici, i posle 17 godina proganjaju je košmari

"Trčala sam sa drugaricom ka obali reke, sestra je s Ivanom već bila tamo. Odjednom se iz obližnje šume začula rafalna paljba. Osetila sam bol u nozi, ležala sam u lokvi krvi, iza mene je stajao Ivan, preko mene ga je pokosio metak... Pokušala sam da ustanem, čula sam vrisak, plač i dozivanje. Odjednom sam izgubila svest", priseća se Dragana Srbljak dana koji je joj je promenio život.

Vi i Vaše sestre ste preživele napad na reci Bistrici u Goraždevcu. Da li je postojao nekakav nagoveštaj da bi moglo da se desi upravo ono što Vam se desilo?

– Ne, nije postojao nikakav nagoveštaj. Mi mladi iz Goraždevca spas od avgustovskih vrućina nalazili smo na Bistrici. Prilazeći obali reke, ugledala sam stariju sestru i Ivana. Nedaleko odatle nekoliko seoskih mladića je peklo kukuruz. Čuli su se smeh, povici i žubor reke, ništa nije nagoveštavalo da će se nekoliko trenutaka kasnije desiti ono što se desilo.

Odjednom se iz obližnje šume začula rafalna paljba. Osetila sam bol u nozi. S obzirom na to da sam tada imala samo 13 godina, nisam bila svesna šta nam se dešava, nakratko sam ogluvela od rafala i pala. Ležala sam u lokvi krvi. Pored mene je pao Ivan. Iako je prošlo 17 godina, teško mi je da se prisećam tog dana.

Ranjeni ste u nogu, ko Vam je pružio prvu pomoć?

– Prvu pomoć su mi pružili sadašnji zet i sestra. Posle toga su nas odvezli u pećku bolnicu, gde su me preuzeli albanski doktori i stavili gips na ranu iz koje je lila krv. Smestili su me u sobu i dali otpusnu listu.

Nekoliko metara od mene ležao je Đorđe. Mama je insistirala da me poveze za Kosovsku Mitrovicu, što oni nisu u tom trenutku dozvolili. Meni je bilo sve gore, na momente sam gubila svest. Nakon nekoliko sati provednih u pećkoj bolnici, mama me je na sopstvenu odgovornost izvela i odvezla za Kosovsku Mitrovicu.

Dok smo izlazili iz pećke bolnice, čule su se albanske pesme, smeh, ali i pogrdne reči koje su okupljeni Albanci upućivali meni, Đorđu, ali i roditeljima ostale ranjene dece.

Ne sećam se puta do Kosovske Mitrovice. Pričali su mi da je operacija trajala nekoliko sati. Metak je prošao jedan centimetar od glavne arterije i oštetio mi skočni zglob 80 odsto, sa kojim i dan-danas imam problema nakon dužeg stajanja. Druga dva metka su mi okrznula nogu. Da smo kasnili još deset minuta, ja danas ne bih bila među živima.

Posle ovog događaja napustili ste Goraždevac, koliko Vam je ta odluka teško pala?

– Iako sam kao mala zamišljala sebe u belom mantilu u apoteci ispred naše kuće, nisam mogla više, morala sam da odem. Krv koja je ostala na Bistrici je obesmislila moje želje.

Kako je tekao Vaš oporavak posle svega toga, ne samo fizički nego i psihički?

– Moj oporavak do 18. godine je, da kažem, bio fizički, jer sam bila nesvesna, u mojoj glavi je dugo bio samo zvuk i crna slika pred očima. Kada sam drugima prepričavala, plakali su, a ja sam nekako ostajala bez potpunog odgovora na to 'kako se desilo, je l' si videla nekog, itd'.  Dugo mi je trebalo da se setim svega. Nažalost, posledica toga je, pored bola u peti, visok krvni pritisak i košmari. Od 1999. živimo pod stresom, Bistrica je bila kap koja je prelila čašu.

Nakon svih ovih godina, osećate li se imalo bolje? Kako se nosite sa svim tim? Da li Vam i dalje naviru sećanja na taj dan?

– Osećam se bolje od kada sam se preselila, sloboda nema cenu. Sećanja naviru (imam podsetnik na peti), bolovi su prisutni, i ne mogu da stojim duže od šest sati. Nisam verovala da ću imati takve posledice.

Da li bi kažnjavanje počinioca ili bar izvinjenje pomogli da lakše prebrodite to što ste doživeli?

– Znate, ono što mene boli jeste činjenica da nas se na današnji dan sete svi, a već sutra niko... Žao mi je što je ovaj dan postao marketing za političare, a nakon 17 godina ja njih i dalje pitam – hoće li se neko ikada potruditi da se pronađu ubice?

Da li ste vi "digli ruke" od toga da će pronaći počinioce ili i dalje mislite da je to moguće?

– Ne mogu da kažem da sam "digla ruke", ali se uzdam u Boga, znam da će im on presuditi.