Serž Alimi za RTS: Kako se fabrikuje javno mnjenje – da li je uspešnije pucanje ili plakanje

U intervjuu za RTS, Serž Alimi govori o tome kako se fabrikuje javno mnjenje kako i nosi naslov knjige koja je ovog meseca objavljena u Srbiji.

Gospodine Alimi, na početku knjige citirate pacifističku pesmu – "Dok pucaju plaču". Kako se fabrikuje javno mnjenje – da li je uspešnije pucanje ili plakanje, ili su obe stvari neophodne? 

U slučaju Kosova, kao i u slučaju ratova prethodnih dvadeset godina, može se reći da su suze služile sve više da se opravdaju meci. I teško je kad krećeš u rat reći da želiš da zgaziš neku stranu zemlju nego se za to moraju pronaći humanitarni motivi. Kao na primer da se spreči genocid, da se zaštite ljudska prava ili da se odbrane prava žena.

Na Kosovu je situacija bila dosta specifična i zbog toga što su na vlasti u zemljama na Zapadu bile snage levice. U Americi ste imali Klintona koji je bio demokrata, u Engleskoj je Bler, laburista bio na vlasti, u Italiji Dalema, bivši komunista. U Francuskoj je bio Žak Širak koji istina nije bio levica, ali je imao Lionela Žospena koji je bio premijer, jer je vlada bila u kohabitaciji i koji je bio iz Socijalističke partije. I onda kada pripadate levici teško je reći da idete u rat zbog nafte ili kako biste proširili svoju moć nego onda kažete da idete u rat kako biste odbranili i zaštitili ljudska prava.

Kako je jedna tako značajna zemlja poput Francuske dozvolila sebi da prihvati "novu realnost"? Da li je Miteran bio poslednji francuski predsednik na liniji tradicije De Gola i da li su od Širaka svi francuski predsednici pristali da budu pod komandom NATO-a?

Miteran jeste deklarativno bio na liniji jedne degolističke tradicije da tako kažemo, ali ne treba zaboraviti da je učestvovao u prvom Zalivskom ratu, rat koji su inicirale i vodile SAD, Buš stariji u to vreme. Sa druge strane, Širak je učestvovao u ratu NATO-a na Kosovu. Sa druge strane, Širak je odbio da se Francuska pridruži Americi i ostalim silama u Drugom zalivskom ratu, tako da ovde nemamo jasan atlantistički kontinuitet.

Francuska je bila čvrsto na principu da nema raspada Jugoslavije, Miteran je govorio o srpsko-francuskom prijateljstvu. Kako je došlo do revidiranja tog stava i prihvatanja stava Nemačke? Da li su na to uticali unutrašnji politički razlozi, spoljnopolitički, koliki je bio uticaj medija?

Kada pominjemo Miterana, ne smemo zaboraviti da je Miteran generacija ljudi koji su prošli Drugi svetski rat, on je bio ratni zarobljenik i u to vreme je upoznao bivše vojnike, Srbe sa kojima se sprijateljio. Širak nema to iskustvo, bio je u vojsci za vreme rata u Vijetnamu i vrlo je bio osetljiv da se sačuva obraz francuske vojske. I pošto je francuska vojska doživela poniženje od Srba u Bosni, na kraju su ih vezivali 1995. za bandere on je želeo da se jasno demarkira od stava koje je francuska vojska imala za vreme Miterana, dakle jedna totalna nemoć u odnosu na srpsku vojsku u Bosni.

Dakle, u to vreme postojala je volja Žaka Širaka da vrati Francusku u okrilje NATO-a, na kraju se to nije desilo pod njegovim mandatom već je to uradio Sarkozi. U vreme rata na Balkanu, u Francuskoj je bila na vlasti kohabitacija između desnice i levice. Miteranu su zamerali da je previše mek, čovek, predsednik, državnik koji ima vojsku, trpi poniženja od strane neke druge sile i da ne može da reaguje kada su oteti francuski vojnici u Bosni.

E sad, imate ulogu intelektualaca i medija. U Francuskoj je postojala jedna grupa intelektualaca koja je bila dominantna, imali su svoje kolumne u novinama, neki od njih su kontrolisali medije i neki od njih su navijali za to da Francuska uđe u rat u bivšoj Jugoslaviji. I sad su ti intelektualci, koji generalno nisu bili stručnjaci za političku situaciju u regionu ili na nekom lokalnom nivou, rekli da Francuska jednostavno ne može da dozvoli kao što je to dozvolila u Drugom svetskom ratu da dođe do genocida i etničkog čišćenja u Jugoslaviji i da mora da stane u odbranu ljudskih prava. I to je najverovatnije imalo težinu ako govorimo o promeni kursa francuske politike u to vreme.

Ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade Peter Handke bio je jedan od retkih evropskih intelektualaca koji se protivio raspadu Jugoslavije i dominantnim medijskim matricama. Da li sve što se dešava 27 godina posle govori koliko su te medijske matrice iz devedesetih moćne i koliko je opasno suprotstaviti im se?

Ukoliko ste vi intelektualac ili novinar koji se bavi kritičkim izveštavanjem, odnosno kritičkim novinarstvom, veliki je rizik da u jednoj situaciji kada ljudima i javnom mnjenju predstavite slike civila kako stradaju, kako su izbegli i kažete da će stotine hiljada njih da pobegne da su neki već mrtvi. Ogroman je psihološki pritisak da se krene u intervenciju kako bi sve krenulo, odnosno kako bi se sve zaustavilo. I sad, ako taj isti novinar, intelektualac kaže hajde da spustimo loptu, da vidimo da li to što se događa se zaista desilo, da li možda ne žele određenom propagandom da nas uvuku u rat?

I ako se nakon izvesnog vremena zaista ustanovi da je došlo do genocidnog masakra onda preuzimate ogroman rizik. Na drugoj strani, ukoliko samo pozivate na rat i huškate na rat to nije nikakav rizik, jer ako se posle izvesnog vremena ustanovi da do genocida nije došlo da nije stradalo toliko ljudi, javno mnjenje će veoma brzo biti preokupirano drugim temama i zaboraviće sve te manipulacije i medijske laži koje su dovele do rata.

Daću vam za to dva primera koje deli deset godina. Prvi je iz 1989. kada je pao Čaušeskuov režim u Rumuniji. Govorilo se o masakru civila, da je tajna policija ubila 4.600 ljudi. Na licu mesta su bili neki francuski novinari koji su videli neke leševe, ali nisu mogli da potvrde da je bilo tako i u tom smislu su napisali svoj izveštaj. Međutim, u Parizu je njihov glavni urednik preinačio njihov tekst i potvrdio da je do masakra zaista došlo, jer urednik nije mogao da na sebe preuzme profesionalni rizik: ako se kasnije ispostavi da su ljudi zaista pobijeni, sva stigma bi bila bačena na njegove novine, jer su svi pričali da se masakr zaista desio.

Drugi primer je maltene isti događaj na Kosovu, tvrdilo se da je došlo do masakra, da postoje masovne grobnice. Jedna francuska novinarka je bila na licu mesta i napisala članak u kojem izražava sumnju da je do tog masakra došlo i opet se desilo isto, njen urednik u redakciji je ispravio tekst, tako da ispada da je ona videla masakr, jednostavno nije mogao da preuzme rizik da se – ako se kasnije ispostavi da se to zaista dogodilo – baci ljaga na njihov list.

U Vašoj knjizi navodite rečnik propagande na osnovu koga su mediji kreirali sliku rata. Da li su to svojevrsne medijske matrice?

Može se reći da je cela ta priča počela za vreme Zalivskog rata početkom devedesetih, kada se desilo da su novinari počeli da preuzimaju semantiku vojske. Vi praktično koristite eufemizme da biste opisali sopstvene zločine i satanizujete zločine koje čine vaši protivnici i neprijatelji. Za vreme rata na Kosovu, prvi put se u okviru te semantike pojavila reč – udar umesto reči bombardovanje. Zašto ne bombardovanje? Pa zato što je prva asocijacija na bombardovanje kod gledalaca i čitalaca – mrtvi, žrtve, raskomadana tela i sl. Dok udar podrazumeva nešto mnogo čistije. Tad se pojavio prvi izraz koji predstavlja jedno pravo iskrivljenje jezika, a to su hirurški udari: za nešto što je ubistvo, bombardovanje vi koristite reč hirurški udar.

Ta tehnika se sastoji od eufemizovanja sopstvenih vojnih akcija i satanizovanja akcija protivnika. Tako je nastala reč greška – kada stradaju civili, pogođeni su greškom. Tako se pojavio i izraz kolateralna šteta – ti izrazi, taj tehnički jezik služi za to da se prikrije broj stvarih žrtava i da bi se rat predstavio kao da se vojnici igraju jedne igre gde ne postoje mete, gde ne stradaju živa bića, civili i da se prikrije prava ljudska nesreća i prava bol.

Ukoliko civili stradaju u bombardovanju onda se kaže da je režim protiv koga se ratuje namerno ostavio ljude da služe kao živi zid. Znači Amerikanci bombarduju neko sklonište u Iraku i kažu to je režim Sadama Huseina namerno ljude ostavio tu. Isto tako kada je NATO bombardovao RTS za vreme rata na Kosovu, stradalo je 16 ljudi, zapadna štampa koja je preuzela propagandu tvrdila je da su ti ljudi zapravo bili živi štitovi koji su služili Miloševićevom režimu. To je jedan isti jezik, jedna semantika, ista retorika kojim se ratno uništenje pravda humanitarnim motivima.

Koji je rizik tih medijskih matrica u vremenu postistine?

Kada kažete naša epoha i kada kažete lažne vesti moram da kažem da mi u poslednje vreme samo o lažnim vestima i govorimo, a ranije je taj termin bio nazvan dezinformacija. Jedina razlika je što se lažne vesti šire društvenim mrežama i propagiraju ih ljudi koji nisu profesionalni novinari, dok su recimo u vreme rata na Kosovu i rata u Iraku lažne vesti širili mejnstrim mediji. Cela halabuka i zabrinutost novinara zbog lažnih vesti, nastala je kada su novinari tradicionalnih medija shvatili da su izgubili pravo na širenje lažnih vesti.

Kako je francuska intelektualna elita dozvolila da glas Francuske postane Bernar Anri Levi koji 1992. odlazi u Sarajevo, a 2010. u Libiju šireći istu poruku "ratom do mira"? 

Prvo, Bernar Anri Levi nije glas Francuske već malog, uskog kruga ljudi iz Pariza koji pripadaju buržoaskom miljeu i oni uživaju veliku podršku u privrednim i industrijskim krugovima. Recimo, francuski milijarderi finansijski podržavaju njegove novinarske projekte, takođe je jako moćan u izdavačkim krugovima, ima prijatelje i sa levice i sa desnice, a na kraju je stekao i poličku moć. Posle Miterana bilo je više francuskih predsednika koji su se svi savetovali sa Anri Levijem, ali sve to zajedno ne znači da je on veliki intelektualac i glas Francuske.

Kada god on objavi neku knjigu to je kao da je pao meteorit na Francusku, on se ne skida sa televizije, sa medija. Po ceo dan je na televiziji, u novinama, na radiju, svuda je, ali njegove knjige se ne prodaju. Prevelika je razlika između ponude i tražnje, on tu stalno piše sve i svašta, ali te knjige se slabo kupuju. Ljudi ga prepoznaju, znaju da je uticajan u moćnim krugovima, ali on nije popularan intelektualac u Francuskoj, ne ostavlja veliki pečat na filozofskoj ili sociološkoj sceni.

A šta je danas sa Francuskom? Da li je protest žutih prsluka nešto promenio ili je predsednik bogatih, kako nazivaju Makrona, i dalje neprikosnoven?

Makron definitivno nije neprikosnoven. On je 2017. pobedio na izborima, jer se kandidovao protiv Marin le Pen koja predstavlja francusku desnicu, koja je bila nepopularna u toj meri da bi svaki kandidat koji bi se protiv nje takmičio u predsedničkoj trci na kraju bio izabran. Bila je mala stopa izlaznosti i on je iskoristio legitimitet da Francuskoj nametne jednu ultraliberalnu politiku koju Francuzi odbacuju i proizvod toga je i pokret žutih prisluka i ove najnovije demonstracije protiv reforme penzionog sistema. Makronova ekonomska politika je nešto što Francuzi odbacuju, njemu popularnost opada, i niko danas ne može da garantuje da će on pobediti na sledećim izborima.

Mi živimo u vremenu kada se stalno dešavaju iznenađenja i nije isključeno da to iznenađenje dođe i za dve godine u Francuskoj. Do sada ih je bilo, Donald Tramp je dobio Hilari Klinton 2016. godine, a niko to nije očekivao, 2017. Makron je dobio izbore iako je bio nepoznat sve do tada, tako da je moguće i iznenađenje 2022. godine. On ima sreću jer je opozicija potpuno razjedinjena, da je to drugačije Makron bi imao mnogo manje šanse da dobije izbore.

Naravno, i situacija u SAD utiče na situaciju na starom kontinentu, kao kada je Tramp dobio izbore 2016. to je doneklo uslovilo rast desnice i u evropskim zemljama, tako i da Sanders dobije izbore, iako ne postoje velike šanse za to, ne može se isključiti, to bi bio podsticaj za snage levice na starom kontinentu.

Makron se izborima sigurno raduje i voleo bi da bude ponovo u trci sa Marin le Pen, međutim u interesu nas Francuza i Evropljana nije da budemo osuđeni da stalno biramo između ekstremne desnice, sa jedne strane, i stranke desnog centra koja vodi ultraliberalnu politiku, s druge. Mislim da postoji prostor da se pojavi nova politička opcija koju bih nazvao progresističkom.

Ja bih voleo da mi nismo stalno osuđeni na tu ekstremnu liberalnu politiku koja se vodi još od Margaret Tačer, koja je razne loše stvari pokrenula i uradila. Ja bih voleo da Francuska krene u suprotnom pravcu i izabere jednu novu, levu, progresističku, humanitarnu i socijalnu politiku, a ne da budemo osuđeni na liberalizam gde razni milijarderi imaju uticaj na naš socijalni  život. Ukoliko ne stanemo na put na toj politici, bojim se da će se ljudi okrenuti desnim politikama.